Službeni list Srpske književne zadruge, 01. 01. 1900., S. 29

ХХХ

скупштине, била је врло плодоносна, за Задругу. Одмах после тога изашле су извесне размирице, које немогући се довољно обелоданити на збору, пробиле су у публику и у штампу, где су савршено други вид добивале.

Сад, међутим, господо, кад су скупштине Задругине добиле већ један известан тон и један облик врло пристојан, један од предговорника осуђује такво понашање, и налази да би боље било примити извештај о литерарном раду управе без дискусије, јер се она дела што их управа издала „не могу појести“, па отворити дискусију 0 Финансиском извештају Задруге, који он сматра као важнији. Ја држим, гослодо, да

сиској страни ни да товорим нити ћу рачуне управине да прегледам. Ја лотпуно верујем у чистоту рада тих људи, који су се жртвовали и велики део свога, времена дају Књижевној Задрузи без икакве награде. Ред је да се рачуни прегледају, и њих ће прегледати стручна лица, али сам уверен да то прегледање рачуна неће дати повода никаквој дискусија.

Треба, дакле, господо, да продужимо наш литерарни разговор. Истина, овако ретко, и на кратко време састајући се, — једном годишње = ми не можемо баш сви бити исцрпни, нити потпуно претрести сва питања, која могу интересовати Задругу, али ипак. и овако на брзу руку износећи наше жеље и разна, мишљења, ми дајемо прилике управи да се што боље обавести, да се програм мало по мало прошири, дотера, и тако рећи „шлифује“, и тиме ће се Задругина издања побољшавати, а Задруга све више усавртшавати. Што се мене тиче, ја овог пута имам да изјавим да сам задовољан са радом управиним. А задовољан сам јер сам приметио да она има оно што ја тражим. Ја тражим само једно од људи који тамо седе, то је: добра воља. Ми се сви знамо какви смо, знамо шта ко вреди и колико је ко способан, и према томе не можемо тражити некакве нарочите способности, кад знамо да их не можемо наћи. Ми смо познавали

је то погрешка. Што се мене тиче ја нећу о Финан-