Službeni list Srpske književne zadruge

МЕ

љена је, и разаслаће се уз другу свеску, у којој ће бити довршено ово дело, и карта. ондашње Орбије са обележеним путем Вујпћевим. Што су се те слике и те карте могле овом издању приложити, треба захвалити, и то је "управи пријатна дужност: г. д-р Ј. Цвијићу, професору и старешини географекога завода на великој школи, т. Н. Стаменковићу, професору велике школе, аматерском Фотогтрафском клубу, г. Марку Николићу, државном хемтчару, ит. Р. Ј. Одавићу, про. п уреднику „Нове искре“.

Ово „Путешествије“, као и сав Вујићев рад, припада оном „славено- серпском“ одсеку српске књижевности, коме су до сад у издањима Задругиним били представници, сем Доситија, Ј. С. Шоповић и Г. Зелић. Тој је књижевности припадао једном страном свога рада и Сима Милутиновић, чије су лирске песме штампане у преклањском колу, док он по другој страни припада новој књижевности народнога правца, која се Вуковим настојавањем разви на основи народних песама и остале усмене књижевности.

Ту нову књижевност народнога правца у овом колу приказују Његош и Љубиша, као што су је у ранијим колима приказивали прота Ненадовић, Богобој Атанашковић, Јован Суботић, Јован Илић, Ђура Јакшић, Ј. Јовановић Змај, Јаша Игњатовић, Коста Трифковић, Милан Јовановић. Од Његоша изабран је „Лажни цар Шћепан Мали“ који се обично, а свакојако с правом, сматра као његов најбољи састав после „Горскога вијенца“, а: од убише значајна „Причања Вука Дојчевића“. :

„Лажни цар“ написан је као и „Гореки вијенац“ сасвим у духу народне усмене књижевности. Не одршчући се и не прикривајући ниједне особине своје силне личности, Његош је пи у овом делу остао онако исти син п део велике народне заједнице каком беху гуслари и други певачи српских народних песама. И Љубишина „Причања Вука Дојчевића“ написана су исто тако, и ако се на њима види да им се писац, п по месту рођења ш по многом живљењу у туђини то по оном што је