Službeni list Srpske književne zadruge

Јо i | | | BPOJ 0. :

Граду у целини са свога разбивеног карактера, и зато да се то постигне, да се представи у це лини, где ће разни делови Апенинског Полуаострва и догађаји у њима бити представљени (сразмерно њихову значају и улози историјској ју раду на оснивању Уједињене Италије, није лак посао. То је читав један мали проблем, за који је потребно и знања и умешности.

- Орси је при изради овог дела показао да има и једног и другог. Знања је показао кад је у мноштву историјских факата са свих страна раскомадане Италије умео одвојити крупније и карактерне од непотребних, и кад је између првих знао истаћи оне без којих се не да пред“ ставити рад на стварању једне италијанске државе на Апенинском Полуострву, а још више се то истиче у везивању тих факата и по додељивању сваком од фактора улоге коју је имао при извођењу идеје о једној Италији, идеје која служи за основицу целом послу, А ништа мања није била умешност Орсијева да се нађе у таквом материјалу па да, вештим одабирањем факата за политичку и културну историју тог пе-

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

риода и њиховим слагањем, да целину, јер и

кад једно за другим износи догађаје с разних страна Полуострва, он то чини по извесној унутарњој вези која постоји између њих, и то из-

носи јасно, прегледно и концизно тако да чи- |

талац не осећа скокове, којих би било код иоле неумешна писца, који бисе латио писања о том истом предмету.

Дакле, ни са гледишта концепције, да се један од најтежих предмета представи у целини, ни са гледишта обраде и излагања, овом делу не може се замерити. Због тога Српска Књижевна Задруга не би погрешила, кад би га издала. Њени чланови и шири круг читалаца њених издања добили би добру књигу, из које би се научили једном тачном делу нове историје јевропских држава.

Али није само ова тачна и добра обрада новије Историје Италије што говори да Срп. Књ. Задруга изда ово дело. Уз ту добру страну сваког ваљаног историјског дела, ово имаи једну специјално поучну за Србе. То је лепа и поучна историја раскомадане и уједињене Италије, чији први део својим разним фазама тако јако одговара и прошлости и садашњици раскомаданог Српског Народа а други део оној

идеалној сврси којој тежи и слободан центар |

и подјармљени делови раскомаданог Српства. Борба коју је водио Италијански Народ за своје уједињење јесте она коју данас, управо данас, води Српски Народ на највећем делу терена што га заузима; а у путу којим је први дошао до своје сврхе има пуно поуке за другога. Према томе управ у данашњим тешким приликама по Српски Народ, кад води борбу с истим непри-

СТРАНА 51.

јатељем с којим се крвио Италијански Народ, да би дошао до слободе, књига у којој су изложени догађаји што су претходили уједињењу Италије и напори њених истакнутих синова као и простог народа, може бити корисна и врло поучна за широки круг Задругиних чланова, који имају радити на културном и политичком уједињењу раскомаданога Српства и од којих многи данас говоре о Пијемонту и о његовој улози у стварању једне Италије и с тим пореде Србију и њен задатак у раду на уједињењу Српства, међутим мало или и нимало не знају о томе.

Том широком кругу српског читалачког света Задруга је дужна да пружи такву књигу, преко потребну у данашњим приликама, и то ће у великој мери постићи Орсијевим делом, које је озбиљно, писано је без тирада и лепим стилом.

При издавању овог дела не треба из њега ништа скраћивати нити у њ уметати. Овако како је, оно чини једну целину, коју је Орси успео да створи и да у њој обухвати предмет на постављеној основи. Једино се може избацити библиографија као непотребна маси читалаца и портрети уместо да се донесе сваки на посебном листу могу се умањити и унети у текст, где је говор о тим личностима. Остале слике, међутим, треба донети на целој страни Задругина издања, а карте се не смеју ни по што изоставити, јер се без њих не може постићи корист која се од дела очекује: без њих читалац неће бити у стању да прати ток догађаја на разним странама Апенинскога Полуострва.

Напоменух да је дело писано озбиљно и лепим стилом. Тај карактер треба дело да очува и у преводу.

Уз штампани примерак Орсијева дела на италијанском шаљем и послати ми превод Г. Ристића. Тај сам превод пажљиво упоредио с италијанским текстом и да не бих овај реферат преко мере одужио, бележио сам плавом писаљком на преводу напомене и поправке, по којима ће Књижевни Одбор добити јасан суд о преводу, а да бих му у томе у неколико олакшао труд, да додам неколике напомене.

Конструкција италијанске реченице врло је слична конструкцији наше, а то значи да је преводиоцу с италијанског језика знатно олакшан труд. Од тога пак највећа је корист што се превод не мора удаљавати од оригинала. И Г. Ристић, као познавалац италијанског језика, може то постићи, само желети је да води рачуна о духу и лепоти појединих облика српског језика (реч је о глаголским), нека буде смотренији при преводу зависних реченица, као и при избору речи за обележавање значења ита-

лијанске речи, а не да употреби прву која му