Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 28.

ИЗВЕ

СРП СКА. КЊИЖЕВНА ЗАДРУГ А

БРОЈ 7.

ШТАЈ

Управног одбора Српеке Књижевне Задруге

поднесен ХУЈ!. годишњој скупштини 26. априла 1909. године.

| О књижевном раду.

Ни овај нам се извештај о књижевном раду Задругину не даде почети без тужна помена. Читуља радника на лепој књизи српској и сарадника Српске Књижевне Задруге допунила се, после лањске скупштине, и новим жртвама.

Почетком августа прошле године изгубисмо јединог сатиричара свог, чиста кова, несавитљивог Радоја М. Домановића, истом кад је почео један рад већег обима и вишег стила, свој роман Браћа у коме би, говорио је, оживео истинског и потпуног сељака нашег и ван идиличног прела и сентименталног ашиковања, и на

| area: M (o CS api

нил

ле а аи

| Почетком јануара чусмо да је престао | ' боловати добри и симпатични Лазар Ко-'

| марчић, радник скромнијих заслуга за

"књигу српску, коју је тако високо ценио“ и тако одано волео. (Он је, лепим, би-.

| раним језиком, с много ка писао но| вине и с много добре воље састављао при-.

поветке и романе, који су, истина, само покушаји, али у којима ипак има и добро

погођених слика из наших села, нарочито

| паланака. Две најбоље приповетке његове,

· Један разорен ум и Записник једног покојника, штампане су у последњем колу Задругиних издања.

(Слава им!

дому, у механи, на збору и избору, у

превату и деоби, у судници и даље. Роман

је тај наменио био издањима Задруге |

наше, али је, ето — и он умро с њим. Али ће нам Домановић остати увек драг и по оним само приповеткама својим што су, у лепом избору, штампане као 97 књига издања Задругиних.

Почетком новембра сахранисмо и једног ветерана српске књиге, последњег великог самоука, Милана Ђ. Милићевића, који је, примерно чистим, уметнички гајеним језиком, умео онако предано и неуморно цртати народ наш у књигама и чланцима својим, писима, и у приповеткама, које се, и ако нису дела високе уметности, читају врло пријатно а цене због не малог утицаја свог на леп развитак новије, реалистичке приповетке са села. Српску је Књижевну Задругу задужио Милићевић и радом својим на оснивању њену, учествовањем у првој управи њеној и сарадњом у првом колу издања њених, где му је, као 6. књига, штампан узоран превод Истинске Слу жбе, од И. Н. Потапенка. У наредном пак колу штампаће се збирка краћих састава његових.

у историјама, у путо- |

Управа Српске Књижевне Задруге нада се да је, издањима последњега, ХУП кола, одговорила задатку свом. Дала је у њему највише забаве, и то претежно оригиналне. Ту су, прво, /есме Јована Дучића, значајне и по елегантној форми својој и по утицајној садржини једне боно осетљиве душе; ту је Хаџи Лиша од Драгутина Ј. Илијћа, роман из живота старог, интересантног, више оријенталског Београда, који, зарастао у заборав, почива на Старом Гробљу, у чијем полумраку ето затрепти тако још по неко кандило; ту су и поменута већ два најбоља | састава Лазе Комарчића; ту је и вазда радо слушани Бидо, народни комад с певањем од Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака. — У преводима пружила је Задруга у овом колу два класична дела | светске литературе: довршила је издање | Енејиде Вергилијеве, у савесном и ко| ректном преводу једног стручњака, дра. ' Николе Вулића, професора Универзитета; почела је издање значајних /овчевих 3аписа у вештом преводу дра. Јована ' Максимовића, професора гимназије, ин-

|