Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 6.

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

Антоније Л. Пантовић

министар у пензији

На Велику Госпођу, 15. августа ове године, умро је, а 16. августа ове године сахрањен је редак пријатељ Српске Књижевне Задруге, Антоније Л. Пантовић, министар у пензији,

Рођен 1850. године у срцу Шумадије, у Книћу, у срезу гружанскоме, округу крагујевачкоме, покојник се школовао у оно срећно доба, када се сва наша омладина одушевљавала за књигу и народну просвету, те се у његову душу усадила још тада неизгладљива љубав према њима. Ту је љубав пренео и у прозу животну, у државну службу, па је не само сам куповао и читао књигу, већ је неуморно радио и на њену ширењу. МИ као нижи чиновник, судски и полициски, и као окружни начелник, начелник министарства унутрашњих дела, члан Касационога Суда и министар правде, и као адвокат, — у којим је службама увек уживао глас неуморна, непристрасна, неумитна и правична чиновника — онје толико радио на ширењу српске књиге, толико је помагао многе српске писце растурањем њихових дела, да се слободно може рећи, да за нашу књигу има без мало онолико исто заслуга, колико и по неки писац. Нарочито је ово заузимање око растурања књига показао онда, када је основана Српска Књижевна Задруга са задатком да за што мањи улог растури што више пробраних књига у све крајеве нашега народа, те да тако спреми духовно јединство народно као претечу политичкоме. Пантовић је, као ретко који Задругин повереник, схватио и прихватио задатак поверенички и сам и преко својих потчињених, од којих је створио читаво коло повереника, протурио је у народ неколико хиљада Задругиних књига: јер он је био раскинуо с предрасудом, да државни чиновник, ако своме народу понуди добру књигу да је купи, народу нешто „натура“, „намеће“. j

И што је Задруга за ових 17'/, година рада растурила преко милион књига, више него и једно српско књижевно друштво до сада, што је успела да њена издања уђу у већем броју у све крајеве и све слојеве нашега народа, где год га има, и где никада није ни стизала српска књига, те су Задругина дела постала символом јединства, и што је Задругино име познато свугде где има Србина, то се има у првоме реду приписати повереницима, какав је био покојник, који је био њен најјачи ловереник.

Пантовић за тај рад није тражио признања, јер га за признање није ни радио. Али га је ипак добио. Задругина га је скутштина, првога међу повереницима, изабрала за добротвора још 1897. године, а 27. фебруара 1900. године позван је Пантовић и у Задругину управу, где је ево пуних 1072 година радио неуморчо у управи, помажући и остајући веран Задрузи и у њеним добрим и тешким данима.

Наћи замене Пантовићу, тешко ће бити Задрузи. Јер данас, на жалост, и међу највишим чиновницима нашим има врло велики број, који неће да зна за Задругу, а камо ли да јој помаже и да ради на ширењу њених издања; има их, на жалост, премного, који, под разним ништавним изговорима, неће да даду Задрузи свога динара, да јој тиме помогну да пружи своју књигу и у оне крајеве српске, који су жељни добре српске књиге, али до ње не могу допи поглавито с тога, што је њихова пара скупља него ли наш, често пута тако лако бачени динар. |

Такав повереник, такав пријатељ Задругин задужио је Задругу толико, да је заслужио, при растанку с радом око ње, да сви задругари и пријатељи Задругини пожеле мир пепелу његову и вечан помен међу живима ! |