Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 32.

новелу Богобоја Атанацковића, мало реалнијег. Јурчић данас има више историску важност. Приповетка о којој је реч не спада, уз то, у његове најбоље. Саму ствар, дакле, не бих могао препоручити. Што се тиче превода, у њему има доста провинциализама и у облицима и у речима, што нема свога оправданога разлога у преводној књижевности. Сем тога, има неколико погрешно преведеннх места. „Кај ћиdiča bi se takšem mladikovec o babi menil“ (kpaj ]. главе) преведено је са: „Шта, врага, да се таки младић окује бабом“ уместо: „..да се брине за своју жену“. „... O slatkih besedah, соуотјетћ па затет...“ преведено је са: „о слатким беседама, разговорима на само“ уместо: „0 слатким речима, изговореним на само“ (поч. 4 гл.). „Ме тоне декета тојера 1п затера зеђе, јаке тес! пио 7а Кгајек са5“ преведено је са; „не варајте мога дјетета и самога себе, такове ствари нијесу за кратак час“ уместо: „такве ствари нису за забаву“, „то су озбиљне ствари“ (пред крај 4 гл). „Ко ра (реч је о писму) ргеђта да bi tu pa tam ugozdil katero izpuščeno besedico ali kako piko posađil na mesto kamor gre, 2араг!...“ преведено је са „ко би га читао и ту и тамо уметнуо испуштену ријеч или тако ставио тачку камо спада, опазио би...“ у место „Кад га је читао, да би овде онде уметнуо понеку испуштену речицу....“; итд. Као год у наведеном примеру („ко“ преведено са „ко“ уместо са „кад“), тако је на више места преводилац задржавао словеначке речи уместо српских, нпр. „навадне поуке“ према словеначком „пауадпе пашке“ уместо „обичне по-

уке.“ Према овоме, не бих ни превод могао

препоручити. 9. јануара 1909. Павле Поповић Београд ванредни професор Универзитета

Ш. Реферат о „Новелама“ М. М. Ускоковића.

Прочичитан ни састанку књижевног одсека 4. априла 1909.

Удрави Српске Књижевне Задруге

Част ми је поднети Управи овај реферат о „Новелама“ Г. М. М. Ускоковића, које је писац понудио Српској Књижевној Задрузи за њена редовна издања.

У ову збирку улазе десет новела: „Живот и дела Данила Перишића“, „Лаковане ципеле“, „Пред болницом“, „Отац и син“, „Три фотографије“, „Прве слутње“, „Под арњевима“, „Мали“, „Крај романа“ и „Три љубави“. Све

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 4.

новеле приложене су, сем последње, љубави“, која у овај мах излази у „Босанској Вили“.

Мени су те ствари из раније биле познате,

читао сам их штампане, махом у „Српском Књи-

жевном Гласнику“ и „Политици“. Пошто сам их прочитао скупа, мишљења сам да Српска

Књижевна Задруга треба да их изда, и то из -

два разлога ·

Први је, наравно, књижевна вредност тих.

приповедака. Г. Ускоковић ради на нашој књижевности има пет шест година, до сада је објавио две књиге својих цртица, и он је успео да заузме пристојно место међу нашим млађим писцима. Он је несумњиво један од оних на којима остаје српска приповетка, чији су главни и старији представници последњих го-

„Три |

дина тако нагло нестали. У овој збирци Г. Ускоковић показује стваран напредак у по-

гледу према његовим ранијим двема збиркама.

Док је у ранијим радовима био више оно што |

Хрвати називају „цртичар“, ограничавао се на

краће радове, давао више утиске и стилску пар- |

чад, овде се са успехом огледао на приповетци, показујући способност да нађе занимљиве предмете, да их добро изведе и да их увек каже једним књижевним језиком. Неколико од тих приповедака, „Мали“, „Крај романа“, „Под арњевима“, „Живот и дела Данила Перишића“, иду у најбоље приповетке што су се последње три четири године јавиле у српској књижевности.

Поред тога главног разлога, има још један разлог, општега карактера, који говори за то да Српска Књижевна Задруга изда „Новеле“ Г. Ускоковића. Пре шест седам година Задруга је у начелу примила да издаје и млађе писце, оне који представљају живу књижевност, која је у пуном стварању, помажући у исти мах и морално и материјално младе писце, којима

је та помоћ најпотребнија. Задруга би остала

"верна тој својој практици, када би прихватила

и Г. Ускоковића, једнога од најзанимљивијих и пажње најдостојнијих писаца млађега нараштаја. Ако Задруга усвоји овај мој предлог, слободан сам предложити да не прими скицу „Пред болницом“, која се находи у овој збирци, и која у ствари није приповетка но доста слаба поетска фантазија.

Београд

4. априла 1909. Јован Скерлић

ванредни професор Универзитета.

Ва фр ————