Službeni list Srpske književne zadruge

о ЧЕ

БРОЈ 9.

ЈИ И ди -е

о“

“ 1. Реферат г. др. Јована Радонића и г. др. Тих Р. Ђорђевића о „Историји Српскога Народа за Немањића“ од Јов. Ђорђевића.

| Прегледали смо спис г. Јована DopljeBHha, професора нишке гимназије, „Историја Српскога Народа за Немањића и њима савремених владалаца српских,“ који је поднео на расписани стечај Српске Књижевне Задруге за спис о Српскоме Народу.

Спис се г. Борђевића састоји из два дела: првог већег (3/4 рукописа), који захвата Историју Српскога Народа у лоба Немањића, и другог мањег (7: рукописа), под насловом „Кратак извод из друштвеног уређења Срба у доба Немањина.“

Прочитавши оба дела част нам је изјавити да спис не можемо препоручити ни по грешкама које су у њему, ни по начину обраде.

Грешака има врло много. Ми ћемо се задржати само на најглавнијима :

Не може бити говора о томе да су у другој половини ХП века Банат и Бачка биле српске области, ни да су имале српску популацију. Погрешно је да су Хрватска и Славонија у то време биле „под грчком врховном влашћу.“ (Лист 2, 6.)

Нетачно су одређене границе државе Немањине после победе над браћом. (Лист 3, в.)

Богумилска је вера и недовољно и нетачно окарактерисана. Нетачно је да је богумилство дошло „у Немањину државу из Маћедоније, односно из Грчке.“ Ширењу богумилства међу Србима није узрок само у томе што „сету и иначе вођаше верска борба, утакмица : народу су с једне стране проповедали веру папски, католички, свештеници, а с друге стране грчки, православни свештеници. (Ова утакмица између католичких и православних свештеника, дакле, учинила је, те су многи, нарочито из нижих редова народа почели да примају веру богумилску, а неки су се често пута враћали и старој, многобожачкој, вери својих предака.“ (Лист 4, в.)

Наивно је тврђење да „служење народа књигама [богумилским] још у оно време [време Стефана Немањеј показује, да је наш народ на доста високом ступњу образованости.“ (Лист 4, r.)

Наивно је (Лист 5, В.)

Нетачно је да је Немања оженио „свога средњега сина Стефана царевом синовицом Јевдокијом, перком доцнијега грчкога цара Алек-

схватање крсташких ратова.

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 20.

Реферати о понуђеним делима.

сија 1.“ Тачно би било „Алексија Ш. (Лист 6, а.)

Нетачно је о четвртом крсташком рату. (Лист 8, а, 6.)

Требало је више рећи о Турцима и о њиховоме преласку на. Балканско Полуострво. (Лист 15, а.)

Устанак Стефана Дечанског на Милутина не пада 1310. годнне, већ после фебруара 1814. године. (Лист 15, Г.)

Питање о смрти цара Уроша г. Ђорђевић не сматра за свршено, већ вели: „Неки држе да је умро 1367. год., убијен од Краља Вукашина, с којим се доцније измирио, а неки држе да је умро природном смрћу 1871. године.“ (Лист 22, В.)

„Дјед“ у Приморју није што и „логофет“ у Србији. (Лист 23, в.)

Нетачан је одељак о дажбинама и њиховом прикупљању. (Лист 23, г.)

Између друштвених редова у старој српској држави није повучена тачна разлика, нити су им тачно обележена права и дужности. (Лист 24, а — 26, а.)

На Л. 25, а, ваљало је говорити о имунитету, толико карактеристичној институцији у свима државама средњега века.

Еволуција старога српскога законодавства рђаво је схваћена и рђаво представљена. Ни суштина Душановога Законика није схваћена како треба. Није схваћен ни смисао појединих његових одредаба. Забрана збора себара није била с тога што се „јавља јака тежња код себара да имају свој сабор, свој договор, по свој прилици услед тешког им положаја,“ већ је збор себара једна стара народна институција која је реметила централисање власти. (Лист 27, в.) — Порота није изрицала, је ли оптужени прав или крив, већ је институција слична германском Е1дезћеНег. (Лист 28, бив.)

Одељак о књижевности врло је слаб уопште. Ту се нпр. тврди да се под Немањићима радило „по угледу на грчку и на лашинску књижевност“ (Лист 31, в), идентификован је словенски језик са старосрпским (Лист 21, в), неспретно је дефинисан Номоканон (Лист 31, г), тврди се да су Летописи писани под Немањићима (Лист 32, а), као литераран облик из доба Немањића помиње се и „писање писама“ (Лист 82, а) итд.

Начин обраде овога списа је са свим примитивно, слабо прекувано, гдешто и рђаво схваћено компилирање. Целокупност не чини утисак заокругљене целине једнога дела наше Историје, веф више утисак одељка извађеног