Službeni list Srpske književne zadruge

KK М ' __БРОЈ 4. |

ги ово или оно дрво на овоме или ономе месту, |и његова и њена соба, и Калемегдан, и Топ" чидер. Пољубаца се нису бојали „као какве | челе“: они су били безбројни, дуги и страсни. „Идући тако са својом љубави, они су, једнога "лана, дошли до закључка да једно без другога · не могу, и да веза онаква каква је треба да ' буде још чвршћа да би били задовољнији.

· _ Милош зна да је она сиромашна, и да њи"хов брак, у материјалном смислу, значи „си_ротињу у двоје“; зна да је она више ружна него лепа, али има и оно — љубав је бар парадоксална! — има и оно: „Волим је, јер је ружна“; зна да је она много старија од њега, "али шта то смета и ко ту о томе размишља (зар Арнолф, у Молијера, не воли Агнесу и " Агнеса њега: Арнолф који има четрдесет и две и Агнеса која има шеснаесте Зар Мерта, у Мишу, не воли Макс де Симијера, и ако је овај у четрдесегојг); зна све то Милош, као и још много друго што-шта, и ипак даје Историји и знак веридбе. Па ипак, ипак, није много пријатно нама, читаоцима, што Милош све то зна, и нарочито, што нам све то каже. Зашто није пустио маха својој илузији, већ је рашчланио и аналисао пред читаоцима до у саставне делове. и дао утисак да је он човек из чаршије који то, у овоме моменту, не може да буде, и криво му што не може да буде» Питање које је постављено, у осталом, самим тим казује и једну крупну разлику између старог схватања наше приповетке и нашег и новог. Стара наша приповетка, од Богобоја Атанацковића, па до Јанка Веселиновића, иде с једном сентименталном илузијом не аналишући је никако, не тумачећи је, уживајући у онаквој каква је; нова хоће, и кад има илузију. рашчлањујући је и секцирајући, да покаже сву илузорност њену. И кад постоје илузије и идеали, нова им приповетка не ве-

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

рује да оне постоје. Знате оно што је Релинт, |

у Дивљој Пашци, рекао Грегереу: „Не употребљавајте страну реч идеали. Ми имамо лепу норвешку реч за то: лажи“; све до дна, видећете да све није онакво какво изгледа ; зачепркајте мало у човека и наћи ћете — горила. Али, на што то радити» Зар није боље уживати и уживети се у једну илузију, и пустити је да нам она чини задовољствог Зашто свему тражити право порекло» Наше генерације нису, у том погледу, епикурејски расположене: оне траже да виде шта је штипо, и кад је што, зашто тако и тако изгледа.

Констатујући ту једну разлику из»еђу старе и нове приповетке, да свршимо, укратко, историју Милоша и Зорке. Милош и Зорка хоће у брак. Потребу за везом такве врсте, Милош Кремић је још јаче осетио кад је отишао у свој завичај, и кад је Зорка, по смрти своје

кад аналишете |

| | | | | | | | | | |

СТРАНА O/. матере, остала сиротица. У дивљем пеисажу свога завичаја, као и сви стари романтични љубавници, Милош Кремић је још јаче осетио да његова веза треба да буде стална; смрт пак њене мајке само је била корак ближе тој вези. Али, прва глава из трећег дела романа, причајући стару причу о томе да свака ружа има трња, и даље омета Милоша у његовој одлуци. И ако је свака љубав Јана него Смрш (осма глава), ипак је цео проблем још Сфинкс (глава седма). И због тога долази Меланхолија (девета глава) и, у исто време, Напред, па шта било ! (десета глава). У то време свакодневних

„љубавних писама, неодређених осећања за брак,

неодлучности и свирепих тренутака, Милош Кремић почиње да пише и напише драму о својој љубави. Драма добије прву награду на конкурсу и, за време приказа, коме присуствују и Милош и Зорка, Зорка у трећем чину, кад се главна јунакиња решава да се убије да не би сметала у животу своме драгану који хоће да је узме али зна да је тај корак фаталан корак, — Зорка узима одлуку да се удави да би ослободила Милоша његових необавезних обавеза. И, једнога дана, она приведе у дело ту одлуку, и тиме се свршава цела историја.

Како је невертеровски свршена цела та историја! Модерни љубавници, као што видите, не скачу у воду заједно: њихов егоизам тражи да се један жртвује. Само, и ипак, мени је чудно проблематичан цео Милош Кремић и његова љубав! Мени његова историја, истовремено, оставља утисак апсолутне искрености апсолутне неискрености. Ма како сложен био Кремић, ја не могу потпуно да помирим та два утиска. Ја му, каткада, пуно верујем и, каткада, никако не верујем. Овде не мора да се постави оно: или -— шли. Ја остајем са та два утиска, верујем у та два утиска, и нећу да их рашчлањујем.

Покрај ове сентименталне историје, паралелно сњом, и као да хоће да је истакне, креће се и историја Драгутина Ранковића и Љубице. Она је обична, буржоаска и млака. По свему, она има своју марионетску улогу, и ту је само с тога да би роман био што живљи. Као и све. историје те врсте, она почиње: састанцима, шетњама и стискањем руку, развија се до: изјава и пољубаца, и свршава се растанком: он одлази на страну, она се, богата, богато удаје. — Кроз цео роман, покрај тих двеју историја, крећу се још неке мање значајне личности: Богдан Васић, репортер Грепорода, и Стајић, уредник тог истог листа. Уз то, цео је роман проткан описима и карактеристакама Београда и његове околине, редакције ГТрепорода ињегових сарадника, дивним пеисажима ужичке околине, као и самог Ужица, и размишљања сваке врсте.