Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 838.

Ми смо већ казали да су Дошљаци једна од оних књига, које, и покрај многих примедаба које јој се могу да учине, оставља утисак једне врло добре књиге. Аналишући, укратко, љубавну историју Милоша Кремића и Зорке, учињене су неке примедбе. У самој историји, њих има још. Једна, и нарочита, ова је: Самоубиство Зоркино оставило је утисак као да је то убиство „с предумишљајем“ од стране Милоша Кремића. Ми се никако не можемо да отмемо од утиска да је то самоубиство учињено по његовој жељи. Јер, Милош Кремић, кроз цео роман, оптужује Зорку што је воли: Она је ружна, она је сиромашна, она је старија од њега, она му спутава каријеру, она му смета у животу. Све те инкриминације бацају чудну светлост на његову љубав према Зорки. Те инкриминације иду до парадокса који би гласио: Ја те толико волим да те већ смртно мрзим! Ја никако не знам шта да кажем о це-

лој тој проблематичној љубави. Она носи све |

ознаке једне љубави навијене до платонизма,

као и све оне једне љубави с обичним свршет-.

ком, и оне из чистог рачуна. Изгледа да су, у роману, многе главе написане просто с тога да се Зорки да на знање да она треба, ако воли Милоша Кремића, просто да се убије. Сама драма коју је написао Милош Кремић, и у којој је главни предмет њихова историја, није ништа друго до један рецепт за самоубиство. Милош Кремић није био нимало добар љубавник што је то своје градиво узео за драму, још мање, што је у њој драгану довео до самоубиства, а шта да кажем о томе што је и саму Зорку довео да присуствује првоме приказивању те драме» Изгледа као да ју је довео да јој и на тај начин каже шта је њена дужност. Она кроз цео роман кука: „Не остављај ме, драги мој Мишо! Ти си ми све у животу |“ Она је, збиља, у страшном положају: нема ни мајке, ни оца, ни родбине, ни пара, ни младости, ни лепоте, ни, најзад, чедности; она зна само за Милоша и своју љубав за њега: „Не остављај ме, драги мој Мишо!“ Милош нам, такође, и он само кроз љубавна писма Зорки, говори да је његова љубав врло велика, врло поштена, и трајна. И ми му верујемо. Али — то је али овде врло озбиљно — зашто онда Милош свом снагом ради на томе да Зорку увери да она, ако га воли, не треба да живи. Милош Кремић, можда, осепа у тим парадоксима, али и ипак, он нема права да с њима иде до те крајности до које је ишао, јер, ма шта употребили за одбрану, ма се и за мотку хватали да спасемо роман, ми то никако потпуно не можемо да учинимо. Ми излазимо из романа с једним потпуно нескладним

тиском, а то никако није згодно по једну тиме, што је Ускоковић схватио нешто старин: једну

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

тењев није онолико одбранио колико то тражи

књигу. Од једне књиге, схваћене као целине, тражи се да нас потпуно увери у оно што третира. Није никако моје да се ја толико паштим око тога: шта хоће тај Г. Милош Кремић> А ја, збиља, не знам шта он хоће. Ја сам дубоко уверен да он воли Зорку, јер зашто би нам, иначе, то толико доказивао ако није и, у исто време, толико исто сам уверен да је он не воли, јер, иначе, зашто би је слао у смрт „с предумишљајем“. Аћ! Стезе ип отапа (епебгецх! Милош Кремић је могао, у последњем моменту, да каже да више не воли Зорку, па нека се чаршија, после, колико хоће љути што се Зорка убија. Ми бисмо били задовољни, што је главно. Овако је овај интересантан роман промашио у ономе што је пегуц5 гетшт, пореметио је осећање правде и старо правило O „трагичној кривици“, а то основно осећање не сме никако бити нападнуто. Знате ли Тур Гењевљев Чершопхановљев Крај, ону трагичну историју коња који се зове Маљек-Адељ> И ако је све тамо онако речито брањено, и ако је Адељ који се вратио, лажни Маљек-Адељ, ипак се ми јако бунимо што га Чертопханов,“ и ако је то лажни коњ који је дошао газди а личио на старог, — ипак се ми јако бунимо што га он убија. Зашто Зато што га Тур-

наше основно осећање кривице и казне.

После овога, ми прелазимо на друге интересантне ствари које овај роман изазива: тако, може се говорити о Милутину Ускоковићу као романсијеру, пошто је то његов први роман: може се говорити, даље, о његовом сентименталном 'УеНапзскаципо-у, 0 његовом схватању главног јунака, 0 „ргоседбез Шегајтез“ које употребљава; може се говорити, најзад, о његовом методу, о извесним врло добрим и успелим странама романа, о баналностима у стилу, и тако даље.

Прво, о Милутину Ускоковипу као романсијеру. Дошљаци су прва његова ствар дубљега и ширега захвата и, као таква, она је довољно | успела. Још са првим главама романа, сонима | у којима је показао шта је све узео у рад, Ускоковић је доказао да је способан за шире размере и да има довољно широк видик. То се уверење нарочито добија кад Милош као. сарадник Грепорода, долази у кућу утопље- | нице-и даје своје прве утиске. Еђегов је по- | глед, у том случају, обичан : он обухвата целу кућу, онако материјално како стоји, са целим пеисажем око ње, са свим разноликим становницима њеним, са свим односима који влалају у њој, и уз то, са свим размишљањима које изазивају његова намера са којом је дошао и случај који му се десио. Те тако потребне и лепе размере доцније су у роману покварене