Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dosіөeemъ Obradovičemъ

?47 гинешѣ. Я кіи се заклинѢмЪ БогомЪ и поіцен'ВмЪ да неѣю живити ! избери ш,а о1іеш.Ъ, време ніе за чеканѣ ! ФанорЬ знаѣаше добро да е ЛаузусЪ човекЪ одЪ речи, и да се ласнр неда поко. лебатн. СоизволявамЪ; рече ! да ш,а знамЪ чинити? искуси и то едино, ш,о намЪ оепгае , средство спасенія нашега : али живи, ако оїіешЪ да живимЪ : иначе твоя смертЪ биѣе и моя ! о ! шо я добро знамЪ ! одговори ПрннцЪ : и швой другЪ тебе весма пош,уе, нитнѣе те о ;Ъ тога отвраш,авати. При овимЪ речма загрлесе и полюбе.. фанорЪ изиће у истимѣ алйнама у коима з ЛаузусЪ ту ушао. Каква ноѣь ! каква з ова сшраовита ноѢь бѣдной Лудіи била! ніе могуѣе описатн движенія, коя нѣйзину жалолстну возмуіцђва ху Дуту, и срне нѣно на две разтерзаваху части! любовЪ, мрзосшЪ, и добродђтелЪ све три ове страсти бяхусе садЪ сложиле да з муче и уморе. Лаузуса любляше до обоженія : на старога Мезенц’ія мрзаше горе него на смертЪ. ДобродВтелЪ принуждава^ ше ю да себе за ползу родителя свога пожре. Да