Solunski front : Vojno-politička akcija

22

Ђенерал Петар Пешић

Сви последњи догађаји, како на солунском тако< и на осталим фронтовима, нису ишли у прилог поправке овога стања, већ је оно бивало све теже и теже. Из тих разлога понова се појавила неопходна потреба, да се узме у студију питање о што ријем давању одмора српској војсци, како би се могла реорганизовати, физички и душевно одморитии у свакоме погледу спремити за нове задатке који би јој могли пасти у део. Ради правилног схватања и решења овога питања треба да се узму у процену и следећи разлози: 1) Још у времену кад је српска војска превожена на солунски фронт, у погледу њеног физичког стања имало је много шта да се пожели. Она још ни изблиза није била одморена и опорављена од тешких непрекидних напрезања, која је подносила почев још од 1912. године (балкански ратови), а поглавито од њеног последњег страдања преко арбанских планина. Њене су ране тек биле залечене; леп спољни изглед српског војника био је само привидан, а испод тога лепога изгледа била је стварно физичка изнуреност, као што су: надувене ноге, проширене вене, срчане мане и т. д. Само нада на скори повратак у Отаџбину и жеља да се непријатељ казни, дали су српским трупама новог душевног полета и оспособили их за нове напоре и нове победе. Али су после тога наступила нова разочарења, нова беспрекидна напрезања, .губитци у борби, болести, неизвесност о својим породицама и т. д., што је све доводило војнике до велике физичке исцрпљености и дубоке душевне клонулости.