Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

9

стоницу. Тада су политички и трговачки значај Призрена били врло велики. Он ie чак ковао и свој засебан новац и имао четири сајма годишње. Сем трговине у њему је цветало и занатство, организовано у еснафе, на чијем су челу били протомајстори (устабаше). У Призрену је и краљ Вукашин имао ковницу свога новца. И Ново Брдо је на овом путу, поред свог рударског значаја, било економски врло живо. Од Котора преко Црне Горе („Зетски друм“) кретао се пут за Брсково, Нови Пазар, Ариље, Чачак, Рудник и Београд. И овај је пут био врло важан јер је пролазио кроз рударске крајеве, а њиме су, изгледа, као најкраћим путем, наши приморци одлазили у мађарске земље. Он је из Приморја полазио из три места: из Бара, Будве и Котора. Б а р је још при крају XI столећа био један од највећих далматинских градова. Он је у Средњем веку био готово аутономна трговачка општина под управом многобројних аристократских породица. У XV столећу Бар је почео нагло опадати. Бар је ковао и свој новац. Уживао је повластице српских владара. Б у дв а је увек остала више тврђава него варош, а К о т о р је претстављао врло важно увозно и извозно тржиште на Приморју, и у време Немањића био први српски трговачки град. У њему се највише продавало сукно и со. Право продаје соли било је у рукама општине которске чак и онда кад је Котор био под влашћу српских краљева. Котор је био и важно складиште млетачке трговине. Которани су били и финансијски и царински чиновници српских владалаца, а уз то су као краљеви посланици путовали и у стране земље, Нарочито је велику улогу имала которска властеоска породица Бућа, чији је члан Никола Петров (помиње се од 1323 1353. г.) био протовестијар цара Стефана Душана (~ако цар да Бућа не да“). Котор је имао и ковницу сребрног новца. На њему је на предњем делу оио лик српског краља, доцније цара, а на наличју лик Св. Трифуна са латинским натписом. Под српском влашћу био је до 1370 год. и по статутама од 1301 признате су му нарочите повластице. На челу му је био р r i о r или с о ш е s постављен указом domini nostri excellentissimi regis Rascie. Још je на овом путу било важно Бр с к о в о како са свог рударства тако и са своје трговинске и занатске живости. Брсково је било најстарији трг средњевековне Србије. Из Котора је један пут полазио за Оногошг (Никшић), Плевље, Ужице, Пожегу, Ваљево, Београд. Као што је ушће Дрима и Бојане било значајно за Србију и Албанију, исто је тако ушће Неретве било значајно за Босну и Херцеговину. Оно је у Средњем веку било начичкано са много факторија и пристаништа, јер су у њега долазиле лађе са целог

далматанског и италијанског приморја, Зато је и пут који је са ушћа Неретве преко Мостара, Крешева, Фојнице, Олова ишао за Митровицу на Сави био врло важан. Почетна тачка овог пута била је Дрие ва, која, кад се уњу населише Млечићи, доби име Г а б е л а. У Габели је било разних трговачких магацина, јер су се преко ње извозили у Италију вино, жито, стока, босанско олово итд. а увозили дубровачки и италијански артакли, нарочито со, која је због развијеног сточарства била много потребна живљу Балканског Полуострва. У Габели се најзад могло купити најбоље босанско-херцеговачко робље, са којим се у Приморју много трговало. Од других важнијих места на овом друму поменути су Крешево, Фојница и Олово као важни рударски центри. Крајња тачка била је Ми тр ов иц а (Сирмиум) на Сави, у доба Римљана чувено трговачко место у коме су се укрштали многи путеви. Поред поменутих главних друмова било је и многих мањих и спореднијих, који су служили нарочито за везе између рударских центара и главних друмова. Путовало се пешке, на коњима и мазгама. а по речи ~колник“ можда чак и колима. Роба се преносила караванима, које су због разбојника пратили оружани пратиоци. Било је и кириџија ~поносника“ који су имали до по 300 натоварених коња за пренос робе. На путевима је било и станица за мењање коња. Почетком XIV столећа Дубровчани су организовали и поштанску службу за дописивање са својим многобројним колонистима по српским земљама. Писморазносачи су се звали књигоноше (cursores). При повратку они су смели примати и приватну пошту. Нема тачних података о томе како су се градили друмови по српским земљама и како су технички били израђени. Према Законику Цара Душана изгледа да су их кулуком радила села и жупе (чл. 157 и 160) и предавала на управу властелину или кефалији. У Средњем веку су се из српских земаља извозиле разне сировине, а увозили разни италијански и дубровачки фабрикати, поред њих нешто и византијски, најчешће доношени опет из Приморја, јужно воће и разне драгоцености. Најчешћи и најбоље примљени трговци у српским земљама били су Дубровчани. Њихов је град за трговину српских земаља био оно што су некада оили Iир и Сидон за Сирију, Александрија за Египат, Марсеј за јужну Француску, Барцелона за Шпанију, Новгород за Русију. Огроман део свога богатства стицао је Дубровник у Sclavonii, то јест у делу Балканског Полуострва од Истре до Бојане, са свима земљама у залеђу: Хрватском, Далмацијом, Црном Гором, северном Албанијом, Херцеговином, Босном и Србијом. Због овога су Дубровчани увек настојавали