Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

10

да остану главни трговци по земљама српске народности и да из њих истисну стране трговце, Дубровчани и становници приморских градова, затим Италијани, Грци, Јермени, извозили су из српских земаља: стоку, усољено и суво месо, маст, сир, суву рибу, жито, брашно, вариво, крзна, вуну, кострет, лан, конопљу, вино мед, восак, црвац (крмез), катран, луч, дрвену и камену грађу, посуђе и непречишћене метале, сребро, злато, олово, бакар и гвожђе. Исти ови трговци увозили су: со, свите (скрлат, фино сукно, плаштове, одела итд.), поставе (самуровину), металне израде (оружје, златне и сребрне ствари, итд.) мрчарије (слану рибу, маслине, уље, памучне и свилене конце за вез итд.ј, источно-индијске мирођије и ђаконије, (бибер, неранџе, лимунове, шећер итд.), малвасију, коње бољег соја, посуђе (чаше, бокале, пехаре, кондире и тако даље). Нема података о некаквој трговини Срба са Мађарима и Бугарима, док су Грци, можда из Солуна, похађали под Урошем II сајмове у Скопљу, а под Урошем 111 и сајмове у Призрену. Под њиховим трговинским утицајем била је и Маћедонија док је била ван домашаја Дубровчана. Индустрија Индустрија је у српским земљама имала домаћи карактер, стога што је народ живео у задругама. Свака је задруга израђивала оно што јој је било потребно, стога је и специјализирање заната било у унутрашњости слабо. Неке занате, који имају везе са сточарским и земљорадничким животом, изгледа да су Срби донели још из своје закарпатске отаџбине, као што су ковачки, грнчарски, вретенарски, коларски, ма да је вероватно неки од њих и доцније постао и усавршио се под утицајем византиским. Фабричке индустрије било је само у Дубровнику. Сем поменутих, од заната су се развили још терзиски, абаџијски, златарски, лончарски, дрводељски, зидарски, ћурчиски, седларски, бојаџиски и т. д. Домаћу су индустрију обављале жене, које су се нарочито зими бавиле плетивом, ткањем и т. д. Српске занатлије нису у Средњем веку сачињавали засебан сталеж, као што је случај са буржоазијом на Западу. И у селу и у вароши занатлије су у слободним часовима обрађивали земљу, отуда о каквим еснафским уредбама, сличним онима у Европи, не може бити ни речи. Само у Скопљу и Призрену поједини занати имали су свог старешину који се зове протомајстор. У Призрену од већих предузећа помиње се као фабрика „кућа воштана“, коју су на црквеном земљишту подигли Которани и коју је Урош 111 даровао призренском епискрпу с искључивим правом цеђења воска. Извесне корпорације постојале су само у Приморју,

нарочито у Дубровнику, где је на челу „братовштине“ или „школе“ стајао гасталд са својим судијама. У Дубровнику су се улице називале по занатима; via calligariorum, ruga opinzariorum (обућарска улица, опанчарска улица). Код злата'ра, обућара и других мајстора у Приморју учили .су се занату младићи из унутрашњости српских земаља. После -деветогодишњег учења заната, млади занатлија добијао је целокупан алат. Још у Средњем веку поједини крајеви српски специјализирали су се у занатима. Тако је кујунџиско-златарски занат био развијен у Пећи, Призрену, Крушеву, Јањеву и Дубровнику, грнчарски у Велесу, Струги и Ресну, сликарски и дрворезачки у Дебру, кожарски у Скопљу, Велесу, Високом, Охриду, терзиски у жупи Сиринићу на Косову, ковачки и браварски у Дубровнику, у Босни, у Новом Пазару, ткачки у Пироту, казанџиски у Кратову и т. д. Сем индустрије која је крај рудника прерађивала руде у оружје, новац и накит, друге индустрије у Средњем веку у српским земљама није било. Ње је било само у Дубровнику где се сем израђевина од метала израђивало стакло, сапун, свеће, а нарочито чоја. Г радови У Средњем веку у српским земљама вароши су биле тројаке: делом старе општине романског, делом старе општине грчког порекла, и најзад нове вароши образоване од XIII века око рудника и на путним раскрсницама. Ови нови градови нису никад доспели до оног развоја, до кога су били доспели градови у Угарској и Хрватској, засновани после провале Монгола. Вароши романског типа простирале су се по Приморју и имале од вајкада велику аутономију. Оне су имале тачно ограничену територију, народни скуп општине, који се полако преобразио у аристократско „Велико веће“; оне су даље имале своје варошко право са слободно изабраним судијама и чиновницима, који су се мењали сваке године. После великог полета, од око 1250 до 1350 год., у њима je наступило нагло опадање због затегнутих односа између властеле и неплемића, особито у Котору и Бару. Српски краљ је постављао за свог заступника по једног кнеза у свакој вароши, и он je био или домаћи грађанин или странац. Градови грчког порекла простирали су се по Маћедонији и Албанији (Скопље, Штип, Серез, Кроја) и нису имали ни приближно ону аутономију коју су имали градови у Приморју.-У најбољем случају ови су градови имали варошки суд с намесником на челу и судијама, који су били најугледнији људи у граду. Иначе, на старосрпском земљишту нису се нигде могле потпуно развити градске општине. На вароши су нешто мало личилп и неутврђени тргови са зградама од дасака. Они су се увек