Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

13

Дубровник је имао развијене занате, индустрију и трговину. Нарочито су се истицали сукнарство, бојадисање, ливење гвожђа („браве дубровачке“), израда оружја, столарство, сапунарство и друге индустриске гране. Почетком XV столећа постојао је у њему 21 занатлиско-трговачки цех. Као посредници Дубровчани су из балканских земаља извозили све врсте жита, стоку, лој, мед, восак. кожу, вуну, пршуту, катран, злато, сребро, олово. Имали су своје колоније у Цариграду, Дринопољу, Софији, Скопљу, Новом Пазару, Трговишту, Новом Брду, Солуну, Београду, Смедереву, Сарајеву, Букурешту и т. д. За слободно трговање по Србији српским владаоцима плаћали су „српски“ или „господски доходак“ до 2000 перпера. У наше су земље увозили уље, воће, рибу, каву, шећер, мирођије, стаклено посуђе, платно, вунене и памучне тканине, гвоздене израђевине, огледала, златне и сребрне наките и т. д. Увоз и извоз обављали су караванима. Дубровник је имао и стране, византиске, млетачке, словенске, арабљанске и т. д., и своје новце грошеве и фоларе (од XV столећа). Дубровачки новац много је циркулисао и по српским земљама и потискивао српски новац. Кован је у државној ковници у Дубровнику. Дубровник је имао и своју градску благајну депозитну банку. На уложен новац на штедњу она је давала 5 °/ 0 интереса. У њој је био на чувању и многи новац српске властеле после косовске битке. Крајем XV столећа имала је ова благајна 17 милиона готовине. Из ње се види како су се становници једне неплодне и стеновите области радом и умешношћу могли подићи дотле да је њихов град кроз више столећа претстављао значајну трговинско поморску силу и важно саобраћајно и културно средиште Јужних Словена.

II ДОБА ПОД ТУРСКОМ (1459—1717) Падом српских земаља под турску власт промениле су се у њима не само политичке већ и економске прилике. У политичком погледу Турци су изделили српске земље на више санџака, више санџака сачињавало је један пашалук. Београдски и смедеревски санџак сачињавали су Београдски Пашалук, који се простирао од Дрине до Мироч планине, од Саве и Дунава до Ћуприје, Параћина, Краљева и Ужица. Седиште овог пашалука било је у Београду. Санџак крушевачки, вучитрнски, призренски, албански, дукађински и скопљански сачињавали су Румелиски Пашалук са седиштем у Со фији. У економском погледу промене су биле многоструке. Пре губитка самосталности народ је у

Србији био богат. Бертрандон де ла Брокијер путујући кроз Србију од Ниша на север (1432) наилази на „лепе пределе, добро насељене људима и селима“, „на добар пут и околину лепу и добро насељену“, на „предео удешен лепим селима, у којима има свега што човеку треба“, на „доста села у којима има добре хране и поврх свега добра вина Под Турцима се због небезбедности и турских зулума српско становништво селило у Аустрију или повлачило из плодних равница, подесних за земљорадњу, у шуме и планине, подесне за сточарство, те је самим тим земљорадња јако ослабила, а ни сточарство није више било бројно и квалитативно онакво какво је било у слободној средњевековној српској земљи. Већ у XVI столећу путници који пролазе кроз Србију констатују да су јој поља необрађена, да су насеља ретка, а сиротиња велика. Тако Јаков Бацек 1564 каже: „ова је земља пуста, а народ врло сиромашан“. Саломон Швајгер 1517 помиње да је на путу од Колара на југ „предео ретко насељен и рђаво обрађен, да су у три дана видели само пет рђавих сеоца“. У XVII столећу стање је још горе. Џон Бурбури 1664 —1665 вели за земље под Турцима да су „...таква пустиња да за читав дан видите по једно село видите простране шуме и поља са врло богатим њивама, али сасвим пусте, или као најпростије пашњаке; па и стоке видећете тек овде онде по коју незнатну гомилицу“. „Хришћани су понајвише јадни, убоги сељаци, који раде око стоке и обделавају земљу . Сеоба Срба у Угарску под Арсенијем Чарнојевићем (1690) није само очајно проредила становништво Србије, она је из њега изнела и последње остатке народног и црквеног оогатства. Године 1717 „кроз пустиње Србије, понајвише потпуно покривене шумом" прошла је леди Монтеги и плакала сваки дан, гледајући како јаничари бездушно киње живаљ у ретким селима кроз које је пролазила. Овакво зло стање настало је не само стога што су Турци били бездушни, што је радне снаге за обраду поља било мало и што није било безбедности, већ и нарочито стога што је земљиш ге у српским насељима престало бити лична својина. Освојене српске земље Турци су прогласили за цареве земл?е, па су отуда и земљиште сматрали за султанову својину. Срби су на султановој земљи као рај а, робље, могли живети и поља обрађивати под условом да све производе деле са новим господарима. Тако су земљишта издељена на: султанова до бра - хасовине, султанске спахилуке, приватне спахилуке и приватна турска добра. Срби из хасовина плаћали су порез на земљу и личност и допуну пореза на земљу спензу. Султански спахилуци давани су на дуже и краће време некоме на уживање или под закуп. Срби, становници ових спахилука, плаћали су многе