Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

падали су владаоцима, чији ie иметак био заједнички са државним и звао се р и з н и ца, кр аљева кућа или к о м о р а. Краљевска комора чинила је велике издатке на издржавање гостољубивог и издашног двора,, на дипломатска путовања, на оружје и најамнике, најзад на велике поклоне властели, црквама и манастирима и скупоцене грађевине градова, замака и цркава. Комора је плаћала и уговорима утврђене накнаде оштећеним страним трговцима. Роба и личност трговчева биле су у Србији више загарантоване но на Западу. Властела или ћефалије, којима су путеви били поверени на чување, старали су се о безбедности саобраћаја. По чл. 157 Душановог законика ћефалије су морали постављати страже по свима опаснијим местима на друмовима. Ове су страже носиле црно одело и имале су своје станице које су се звале вардишта. На друмовима је било и гостионичара који су се звали стањани. Ако би трговац био нападнут и опљачкан штету му је морало надокнадити село или околина где је пљачка извршена, а затим и сам владалац. Ради јавне безбедности Цар Душан је у своме законику одредио најоштрије казне за лопове и разбојнике. У коме би се селу ухватио лопов или разбоЈник имао би се одмах обесити, село би се морало раселити, а старешина села довођен је везан пред владаоца и плаћао сву штету коју су разбојник или лопов учинили. Уз све ово владаоци су се трудили да поштују самосталност градова у Приморју и да свима трговцима са стране загарантују савесно правосуђе у споровима између њих и Срба. Страни су се трговци често звали у Србији, Босни и Бугарској гости, а кад би их било толико да у некој нашој вароши имају колонију, имали су за сва унутрашња питања своје правосуђе. Дубровчани су у Србији имали своје конзуле; постојао је „consul generalis“ за читаву земљу и конзул одређен само за известан судски случај. Дубровачки конзул становао је у почетку у Брскову, доцније у Руднику, а од 1325 постојао је дубровачки конзул који је живео увек у истом месту у коме и српски владалац. Од 1332 он је живео највише у Призрену, морао је посећивати све вашаре у Србији и два пута годишње све дубровачке колоније. Тако је дакле благодарећи плодности земљишта, добром саобраћају и паметној трговинској политици српских владара струјала по српским земљама у Средњем веку врло жива трговина, коју је са падом политичке независности Србије омело турско господарство. Дубровник Од градова који су са српским земљама највише трговали у доба њихове независности као и у

прво диба ропства под Турцима нарочито се истакао Дубровник. Његово је становништво у почетку било романско, а од XII столећа у њега су се почели досељивати Срби и Хрвати у толикој мери да је град у XV столећу добио чисто словенско обележје. Од постанка до 1205 Дубровник је био, са малим прекидима, под византиском влашћу. У XII столећу био је аутономна општина те је на своју руку склапао мировне и трговачке уговоре са италијанским аутономним градовима и суседним владарима. Подигнут на каменитом земљишту, са крајње неродном околином, он је био принуђен да се баци на море. Још половином IX столећа цар Константин Порфирогенит каже да Дубровник „живи од мора“, то јест од риболова и трговине. Већ од средине XII столећа постоје његови уговори са градом Молфетом у Апулији (1148) и Пизом (1169), затим са Стеваном Немањом, хумским кнезом Мирославом и босанским баном Кулином (1189). Он је већ тада постао посредник у трговини између Балкана и Италије. Приликом четвртог крсташког рата Дубровник је пао под млетачку власт (1205 —1358). За млетачко доба Дубровник постаје богат трговачки град и шаље своје лађе у Египат и Црно Море и своје трговце по целој западној половини Балканског Полуострва, нарочито по Босни и Србији. У ово доба његови трговци држе по Србији скоро сву трговину у својим рукама и закупљују експлоатацију њених сребрних и златних рудника. Задарским миром између Млечића и Угара Дубровник је признао на основу засебног уговора протекторат угарско-хрватских краљева (1358). Угарским краљевима плаћао је 500 дуката годишњег данка све до 1526, оставши иначе потпуно независан у погледу свог унутрашњег уређења. У погледу трговине ово је доба најсветлије доба дубровачко. У то је доба Дубровник добио свој садашњи лик, тада је подигао градске бедеме и најзнатније зграде, тада је досегао цифру од 40.000 становника и око 300 трговачких бродова, који су на запад пловили до Шпаније и Енглеске. После косовске битке добио је он 1396 ферман од Бајазита I да сме трговати по Србији, а 1397 по целом Турском царству. По пропасти Србије (1459) Дубровник се обвезао да ће султану плаћати годишњи данак најпре од 500, а затим од 12500 дуката, те је тиме сачувао своју слободу, право на трговање са целим Балканским Полуострвом и за скоро 300 година под турском влашћу живео у миру. Откриће Америке (1492) ослабило је трговачке везе Дубровника. Страховити земљотрес од 1667 много га је оштетио, тако да после тога Дубровник више никад није био оно што некад. Грговина је у њему замирала а са њом и снага и богатство славне словенске трговачке републике.