Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

ређивала продајну вредност. За медом и воском долази стока, без свиња, потом вино, које се није извозило. Извоз и увоз су били слаби, поред осталог и стога што Аустрија није ништа учинила да олакша трговински саобраћај. Само се Цариградски друм нешто одржавао више ради војних но каквих других циљева. Београдска и параћинска пошта служиле су такође само војничким циљевима. Било је покушаја да се трговина развије али безуспешних. Ради развитка трговине са Оријентом, аустријска управа дозволила је оснивање Оријенталске компаније и много се безуспешно трудила да у ово предузеће увуче и Србе трговце. Компанија је добила повластицу 10 маја 1719 и одмах отворила филијалу у Београду. Ну трговина са Турском и поред компаније остала је махом у рукама Срба. Иначе, преко окупиране Србије продирали су у аустријске земље у ово доба по трговачким пословима Грци трговци, махом из Солуна. Експлоатисање шума било је у почетку неуређено, доцније је било нешто боље. Најлепше шуме у Србији биле су тада око Колубаре, где су се највише и секле стога што Београд није био далеко и што пренос до њега није био тежак. Већу пажњу аустријска управа поклањала је рударству. У Србију је као стручњак дошао Карло Кропф и нашао у Србији мало сребра, а доста бакра и горског кристала недалеко од Рудника. Доцније се код Рудника пронашло гвожђе и сребро. После овога почела је експлоатација Рудника. Радници у окнима били су махом Саси и Власи; Срба није било. Окна су добила немачка имена Каролина, Јозеф, Јелисавета, Св. Тројица, Леополд итд. Године 1730 издато је експлоатисање Рудника под закуп једном већем друштву, у коме се као акционар налазио и тадашњи заповедник окупиране Србије Карло Александар Виртемберг. Друштво није добро прошло са овом експлоатацијом. Крајем 1736 год. издати су под закуп рудници у околини Авале и Крупња. Из Авале се на осам места вадила сребрна и оловна руда. Ну како је убрзо настао рат између Аустрије и Турске друштво је још за време рата завршило експлоатацију са дефицитом због ретке и скупе радне снаге. Било је покушаја и са испирањем злата на Морави, али су и ови покушаји пропали поновним падом Србије под турску власт. Иначе, дажбине којима је народ био подвргнут за време аустријске окупације биле су скоро истоветне са ранијим дажбинама даваним Турцима. Царски и остали приходи делили су се: на царски харач, односно лични порез, на порез у земаљским производима, порез у народној снази. Посредни приходи постојали су од царине, превоза, такса, казни, соли, шума, рудног блага и осталих установа. Како је наша привреда била слаба, а на-

род очајно осиромашио, оволики терети били су неиздрживи, као и раније, у турско доба.

IV ТУРСКО ДОБА (1739—1804) За време трогодишњег ратовања између Аустрије и Турске Срби, огорчени аустријском владавином, остали су скоро потпуно мирни посматрачи. Потучена код Гроцке 22 јула 1739 Аустрија је у корист Турске изгубила Београд и целу Србију. Турци су одмах посели Београд и цео Београдски Пашалук. Везир се настанио у београдском граду, а спахије и читлук-сахибије дошли су у нашу земљу и узели своје старе поседе. Турци су одмах васпоставили све старе порезе и приходе, које су уживали пре аустријске окупације. Сад се стање још више погоршало једно због претераних намета, друго због штетних ратних последица. Земља је у становништву опет била проређена. Немци из Београда и околних села вратили су се у Аустрију за време повлачења аустријске војске. Њиховим одласком замрло је и рударство на Авали и Руднику. 0 трговини, у почетку бар, нема много трагова. Средином XVIII столећа долазили су трговачким пословима у српске крајеве преко Саве и Дунава Срби трговци из Маћедоније. Мегленски епископ Јоаким пише 1750 карловачком митрополиту Павлу Ненадовићу о неком трговцу Спаси из Катранице који „купљу дајет“ по Карловачкој епархији. Земунски прота Остојић јавља Ненадовићу 1759 да су у Земун дошли ~кирајжије“ из Катранице. Турци су на зверски начин прикупљали дажбине по народу. Феудални систем укочио је сав привредни развитак. Народ је био до крајности осиромашио, чак и у стоци, те се зло из аустријске окупације упоређено са стањем под Турцима заборавило, или се сматрало као добро. Кад је 1782 Аустрија склопила савез са Русијом за рат против Турака блеснуле су нове наде за слободом и време буна било је на помолу. Турци су онда пооштрили свој режим, те су у Аустрију пребегли Карађорђе, Коча Анђелковић, Радић и други. Године 1787 објавила је Турској рат Русија, а 1788 Аустрија. Срби су под Кочом и другим устаницима ратовали уз Аустрију, ну рат је по Аустрију био несретан, па отуд и по Србе. Аустрија је 1791. закључила са Турском мир у Свиштову, по коме су границе између Аустрије и Турске остале старе. Две године доцније султан је дао хатишериф којим је предвиђено ново уређење Београдског Пашалука. По хатишерифу укидају се читлуци, забрањује се јаничарима и читлук сахибијама повратак у пашалук, укидају се турске порежџије, постављају се нахијски обркнезови од виђенијих Сроа утврђени бератом, срп-