Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

ским кнезовима поверава се купљење царске порезе и суђење по свима споровима између Срба, препоручује се београдском везиру да чува Србе од насиља и зулума. Благодарећи одредбама Свиштовског мира Срби су се опет појавили као трговци. По хатишерифу Селима 111 од 1793 они су могли слободно трговати у Београдском Пашалуку и другим пашалуцима, само су морали имати изун (допуштење) и бурунтију од свог муселима. Срби трговци су по народу куповали стоку, нарочито свиње и говеда, па су их скелама пребацивали у Аустрију. У ово време за трговину која се обављала између Турске и Аустрије главни су трговци били Грци, па Срби. М. Катанчић (1789) каже да се Турци слабо баве трговином. Грци и Срби „нам овамо на нашу страну доносе дрва, којима Србија изобилује, и другу робу из унутрашњости Турске, као: лој, восак, мед, зејтин, бадем, суво грожђе, памук, свилу и вуну. Грци осим тога тргују још и вином, кавом, биволима и свињама. С наше стране добијају: чоху, гвожђе, челик, стакло и косе“. Кад се у првом устанку прекинула веза са Београдом Грци трговци трговали су са Аустријом преко Видина. Сем Грка било је доста и Евреја. Ебу-бекир-паша као везир београдски својски се старао да одредбе Селимовог хатишерифа буду верно примењиване, те су сад - Срби почели слободније живети, неговати стоку и посвећивати се све више земљорадњи. Стање мира и сасвим спорог привредног напредовања трајало је за време везирства Ебу-бекир-паше, Шашим-паше и Хаџи-Мустафа-паше. Године 1799 допуштен је приступ јаничарима у Београдски Пашалук и они су одмах отпочели насиља и зулуме. Хаџи-Мустафа се овоме одупирао, те су га јаничари удавили 1801 године. Сад су отпочели страховити турски зулуми. По варошима су Срби потиснути са свих бољих места. Боља су места заузели Евреји и Грци, једни и други дошли из Македоније и Румелије. Кад су јаничарски зулуми и насиља народу дојадили, народ се под Карађорђем дигао листом у првом устанку.

V КАРАЂОРЂЕВО ДОБА (1804—1813) Крајем XVIII столећа због турске власти, честих ратова и буна и феудалног система, економско стање Србије било је очајно. Ну у Карађорђево доба већ се чине напори да се земља, и поред непрекидног рата и несигурних политичких прилика, економски подигне, тако да је већ почетком XIX века Србија ступила у прелазно стање свог економског развитка. Она се од сточарског ступња кретала зем-

љорадничком иако је сточарство претстављало веће народно богатство но земљорадња. Од стоке су највише гајене овце и свиње, затим говеда, козс и коњи. Од жита се неговала пшеница, кукуруз, овас, јечам, раж, просо и хељда, а од културног биља дуван, кудеља и лан. Шљива је само служила за печење ракије и исхрану свиња, а виноградима је поклањана највећа пажња око Смедерева, у Крајкни, у Жупи Крушевачкој.

Разуме се да су и сточарство и земљорадња били на најпримитивнијем ступњу и да према томе и њихов принос није био ни у скромној мери сразмеран са оним какав би он при бољој нези стоке и земље могао бити. Плуг је био непознат и место њега употребљавала се ралица. Шуме су давале, поред дрвета за огрев и грађу, жир за свиње и брст за козе, затим шишарку и лов на дивљач. Риболов је био богат на Дунаву и Сави, а по потоцима и барама у унутрашњости хватане су пијавице, чији је извоз у прве четири деценије XIX столећа био врло развијен. Риболов и хватање пијавица давани су под закуп приватним лицима, за највише понуђену цену. Пчеларство је задовољавало домаће погребе у меду и воску, а извожено је и нешто чаура од свилене бубе. Број становника Карађорђеве Србије постепено је растао. У њу су се почели враћати Срби пребегли још раније у Аустрију, нарочито они што су у Аустрију пребегли за време аустриско-турског рата од 1788—1791. Овим порастом становништва које је 1812 бројало око 400.000 душа у целој земљи, не само да су поља могла бити обрађивана, већ се и слобода дала лакше бранити, а и финансиски приходи су расли. Државни финансиски приходи били су ипак слаби. Крајем децембра 1805 Скупштина у Смедереву одлучила је да се султану порез у будуће не плаћа пошто је са војском напао Србију, већ да се порез наплаћује у земаљским производима за издржавање српске војске и управе. Нахиски судови имали су ову одлуку да спроведу још и за 1805 год. те су одмах с пролећа наплатили порез, од сваке десетине оку кукуруза, пшенице, јечма, овса, ражи, пасуља и сочива и све то склонили у одређене кошеве и амбаре. Кошевска храна, у ово време, служила је искључиво исхрани војске при рату и егзерциру, не исхрани народа у случају глади. Овај порез у земаљским производима одржао се све до 1813 године. Сем пореза на земаљске производе постојао је и порез у народној снази кулук а затим и новчани приход од царина и превоза. Он је постојао од 1804 кад је Карађорђе установио царинарницу са скелом у Остружници. Мало доцније постављени су цариници на забрешки, шабачки и митровички прелаз да при увозу и извозу разне робе наплаћују царину. Царина се наплаћивала у износу као и под