Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

сара Стевана Живковића и економа Дугачког Радоја (Радоје Вукотић из Мајдана) копају сребро, гвожђе и бакар. У Руднику су се најглавнија окна налазила у Красојевцима и код Пећине, док су зграде за топионице, а доцније и новчана ковница, биле у Мајдану. Одмах по почетку експлоатације Рудника добивена је и група рударских радника да у Авали копа олово. Ово предузеће у Авали, с обзиром на оно време, било је врло корисно. У Руднику се најпре вадило гвожђе и бакар, они су топљени за ливење и ковање разног ратног материјала; остатак је Дугачки Радоје предавао Совјету у Београду те је то извожено и продавано у корист народне касе. Кад c'e почело и сребро вадити Совјет је решио да се кује и новац, сребрни са турским жигом, а бакарни са аустријским, па да се после овај новац неопажено пусти у оптицај ван наших граница, пошто се ни по чему не би разликовао од страних новаца. После овога предузето је и ковање новца, али је и поред тога извожен преостатак руда. Од овог доба престала је код нас потреба за прикупљањем добровољних прилога и позајмица са стране. На поправци друмова се у Карађорђево доба није могло ништа радити. Извоз и увоз се највише обављао преко Београда. Сувоземни путеви су једва били употребљиви за коња и пешака па је чак и њих било мало. Само је Цариградски друм био нешто употребљив и за кола, којима се трговина ретко кад служила. Роба се обично преносила на коњима. На путевима су постојале и мензулане. У писму које поводом прикупљања пореза упућује Карађорђе Матији Ненадовићу стоји: „Тако и за мензулане имаће трошак, коње и плата мензуланџијама у то исто можете порезати, да се уједно пореже". Од водених путева искоришћавани су Сава и Дунав; њима су саобраћали чамци, сплавови и дереглије. Очајно примитивна привреда, ратовања и ирилично велике дажбине, снажно су успоравали привредни развитак Карађорђеве Србије. Ну он се ипак запажао и стварао корупцију и прву српску крупну буржоазију и великопоседнике, међ којима су се нарочито истицали попечитељ Младен Миловановић и Милоје Петровић, управник београдског гарнизона. За њих Вук каже да су... »у готово свијем знатнијим трговинама у земљи били ортаци; кад су се стале продавати турске куће и остали миљкови, МилоЈе је био управник тога продавања и гдје је што најзнатније било они су куповали за себе, пошто су хтјели«. . Слом у првом устанку. имао је за последицу и слом у нашем привредном напретку.

VI РОПСТВО (1813—1815) Поновним падом под турску власт обновљено је све старо, из времена пре првог устанка. Убијање људи, паљење домова, отмица чељади, насиља, зулуми, све се поновило. Још пре потпуног слома Србије преплашен свет почео је у масама да бежи у Аустрију. По једној белешци митрополита Стефана Стратимировића у току слома и непосредно иза њега у Аустрију је пребегло 61.000 душа, што би чинило једну седмину становнишног броја којим је располагала Карађорђева Србија. У колико није био пребегао, народ се из равница склонио у планине збегове. Због тога је земљорадња опет обамрла, сточарство постало скоро једини материјални извор, трговина унутарња, и нарочито спољна, сасвим пресахла. Турци су посели села и градове и почели народ у масама доводити да кулуком, у зиму 1813 год. о својој храни, оправља опале палисаде и градске зидине. Уз ово физичко исцрпљивање и сатирање наступило је и новчано глобљење. Београдски везир васпоставио је старе финансијске приходе и порезе. Васпостављене дажбине Делиле су се: на порез у новцу, порез у земаљским производима, порез у народној снази, приход од царина, превоза и риболова, нахиски прирези и приход од казна. Порежџије нису од народа наплаћивали колико је разрез пореза одређивао, већ колико су хтели и силом могли. Турски комесари који су од народа имали да одузму оружје, отимали су од народа сем оружја, све што им се допало: одело, новац, накит, коње, стоку итд. Једино су Турци спахије, да би заштитили своје поново поседнуте спахилуке, мрзели ове комесаре и понекад чак и заштићавали рају. Поред зулума и дажбина, раја је трпела и друга зла; морала је кулуком да у шуми сече дрва и вуче их турској војсци. Она је бесплатно довлачила сено, сламу и храну у градове и турске магацине, морала је да код својих кућа трпи и гости Турке и да читаве месеце, без одмене, утврђује градове, због чега је много света помрло, нешто због заразних болести и глади, нешто због турских удараца. Ово се није могло дуго издржати. За Србе у пашалуку настало је питање бити ил не бити, У новом, исполинском напору синули су опет зраци слободе у 1815 у другом устанку.

VII ПРВА ВЛАДА МИЛОША И МИХАИЛА (1815—1839) Милош као трговац Опала и скоро пропала привреда после првог устанка развија се опет одмах од почетка другог устанка. То је развиће дошло нешто стога што је