Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

19

Турцима, са утврђеном 3°/ 0 царинском стопом, а приход се, сваког месеца, слао државној каси. У прво време приход од царина био је врло мали, ну већ годину дана доцније он је почео стално расти, јер се извозна трговина почела развијати. Због тога су утицајнији људи желели да под закуп добију скеле прелазе. Држава је осетила да би тиме била много оштећена, па је стога убила сваку наду онима који су скеле прижељкивали. У том погледу врло је карактеристично писмо упућено Пгтру Добрњцу: Благопошченородни Г. Бимбаша Петре, здравствуите! Вашим момцима који су дошли на заповест Господар Ђорђа у скупштину поради скела пожаревачки за Вас, - даемо ово писмо; и Вам јављамо да е овај Совјет народни закључио да се ни една скела никоме на прода; него да овај Синод свуда на све скеле свое људне метне; тако ми не дамо ни едноме поглавару скеле держати да се народ не буни; као што су почели били. —■ И тако смо већ метнули на Забрешку, и Грочанску скелу наше људе; ана друге спремамо. - Зато Вам отписујемо да ће скупштина ова и Пожаревачке скеле держати као и друге, и ви више немоите се ништа у скеле мешати, и руке извадите а Наш he човек тамо скоро постављен бити. Ви сте воивода, ■ —• маните се таквих послова, и скела, веће добро воинике ваше гледајте и уређуите. С тим Вас љубазно поздрављамо 15 декембра 1805 у Смедереву. Протојереј Матеј Ненадович Предсједатељ Совјета С целим Синодом. Приватна експлоатација скела и ђумрука под Милошем ће бити извор личног богаћења и осионости, под Карађорђем је овај извор за лично богатство и корупцију одмах у корену сасечен тако да је чак и Петар Добрњац због прижељкивања скела добио у поменутом писму нежељену и врло оштру лекцију. Ћелија нашег привредног живота у Карађорђево доба била је задр уг а. Она је сопственом производњом подмиривала скоро све потребе. Због тога, бар у почетку, трговине није скоро ни било, у толико пре што је по варошима било врло мало Срба. Ну Срби су знали да he се временом и трговина развити, па су још у првим преговорима са султаном 1804 и 1805 године тражили слободу рада и трговине. Ово поред осталог и стога што су вођи устанка били махом трговци. Кад j’e у лето 180/ год. закључено примирје, трговина је јаче коракнула, те су се почели јаче извозити стока, зрнаста

храна, шишарке, шљиве, вуна, коже и пијавице. Овај је извоз био упућен преко Саве и Дунава, нешто и у Босну, кад се није ратовало са Турском. Трговина са Босном обављала се нарочито на дринској скели у Сикирићу. У ово се време почела развијати и увозна трговина, те су чак и по најмањим варошима отворени ситничарски дућани. У њима је било увезене колонијалне робе: шећера, кафе, пиринча и зејтина, индустријских прерађевина: чоје, свиле, марама, разних вунених, памучних и кончаних ткива и материја, затим гвожђа, челика и алата. Сточарски трговци морали су право и пасош за трговину добити од Карађорђа, а од 1808 од Совјета. Добар део аустриско-турске трговиће пролазио је кроз Србију. Турски трговци долазили су до Алексинца и Параћина и ту су по Карађорђевим наредбама продавали српским трговцима робу само на ~топтан“, а никако на ситно. Српски су трговци ишли у Видин. У Београду су се у ово доба увозом и извозом највише бавили Евреји, пошто су Срби били заузети ратним и војничким пословима. Кад је 1806 Београд пао у српске руке било је у њему око хиљаду Евреја староседелаца и нешто досељеника из Румелије и Босне. Они су по наредби Карађорђевој обредице лили у граду пушчана зрна и вили пушчане фишеке, у чему су били врло вешти. У колико нису то радили бавили су се занатима и трговином. Развитак трговине потпомагао је и сам Совјет, те је 1807 год. вредност извезених предмета износила преко три милиона гроша, а увезених један милион. Царински и превозни приход износио је преко 200.000 гроша и предаван је народној каси, која је установљена у почетку 1806 год. Од друге половине 1808 год. држава је имала и нешто прихода од такса и казни, заведених 1808. Од 1810 године било је прирезаног и ванредног намета у одређеној количини брашна, зоби и живој стоци. Све је ово било намењено издржавању руске војске, која је тада била у Србији. На скупштини у Београду од 2 јануара 1811 године израђен је целокупан буџет прихода и расхода. У приходе су спали: народни порез, нахиски прирез, приход од царина и превоза, приход од суд ских и административних такса и казни, приход од продаје турских добара и приход од руде и отворених рудника. У буџет расхода ушли су. стална плата свих народних службеника, набавка оружја, барута, олова, кремена, шалитре и потребна храна за војску, која се није добиј’ала десетком. Целокупан расход износио је милион и по гроша. Приходи од рудника били су у Карађорђево доба на доста завидној висини. У споразуму са Карађорђем Совјет је 1806 год. добавио 35 Саса рударских радника, и са једним страним инжењеро.м послао их у Рудник да под надзором совјетског пи-