Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

22

злато и јевтино га продавали впдинским Еврејима, док су подрински сељаци копали оловну руду и јевтино продавали олово у Крупњу, Ваљеву и Београду. Сточарство је било најважнији део унутрашње и спољне трговине Милошеве Србије. Трговаца је било домаћих и страних. Домаћи су трговци ишли по селима и сами, или преко својих посредника (калауза) куповали стоку и извозили је у Аустрију, Италију и Турску. Из Далмације, Босне, Херцеговине, Аустрије и Турске долазили су трговци и куповали стоку од наших трговаца, па је сваки са својом послугом одгонили. Трговина није била слободна већ су трговци ради извоза за идућу годину морали обично у јесен добити од везира „бурунтију“ или „изун“. Сем тога, трговином се могао бавити само онај коме је Милош био дао „објавленије", уз које је требало имати и пасош од Нахијског суда. Ове сметње трговини Милош је правио стога што је и сам био трговац, па је из трговине хтео да лично извуче што веће добити. Правио их је на основу хатишерифа којим је султан Махмуд Хан дао право Милошу да издаје трговачке пасоше. Уз ове пасоше трговац је и од Порте добијао тескере, те је после могао трговати по целој Турској царевини. Трговина Због разних услова и ограничења мали се број трговаца бавио извозом. У 1820 трговаца извозника било је око 56; већина их је ортаковала са кнезом. Обогативши се и сам трговином, Милош је после зажелео да од ње и други види користи, те је приличну суму новаца ставио на расположење својим банкарима Браћи Герман, с тим да они из те суме уз умерену каматну стопу дају позајмице свима српским трговцима који су по трговачким пословима бавили се на страним тржиштима. Због ових мера и рентабилности трговине наши су се трговци око 1835 почели виђати на тржиштима у Пешти, Бечу и Трсту, па је најзад и Аустрија с пролећа 1836 именовала за свог конзула у Србији Антонија Мејановића. Крајем исте године, и ако није имала развијених трговинских веза са Србијом, отворила је Русија свој конзулат у Оршави, прогласивши оршавског конзула за српског консула. За Русијом је пожурила Енглеска и 1837 поставила за конзула и свог политичког претставника Џорџа Хоџеса. Установе ових консулата имале су благотворан утицај на трговину Србије, јер су се помоћу њих отворила многа страна тржишта српским артиклима. Овај развитак спољне трговине и факат што је народ пребацивао Милошу што својим одобрењима

трговину ограничава нагнали су Милоша те је на Митров-дан 1837 издао указ, којим је објавио да је свака трговина сваком Србину потпуно слободна. Тај је указ доцније потврђен хатишерифом од 12-ХП-1838. У указу се наређује: „Будући да је трговина у Србији слободна, то сваки Србин може је упражњавати и неће се никад дозволити најмање ограннчење ове слободе, само ако кнез у сагласију са Саветом Земаљским времено ограничење код предмета трговине не нађе неопходним". Грци, Цинцари и Евреји Слику о стању трговине у Србији могла би донекле дати статистика од 1834 године. По пореском попису у Београду је тада било пореских лица: болтаџија 77, магазаџија 47, механџија 132, бакала 73, шпекуланата 43. Број трговаца је нарочито растао од времена кад је трговина проглашена за слободну. Доста доцније, по попису од 1866, трговаца је било и по селима и по варошима у унутрашњости. Родом са села, они се у начину живота нису у прво време разликовали од сељака. Вук о њима 1827 каже: „Срби, као сељаци, живе само од земље и од стоке. Истина да и међу њима има трговаца, који купе свиње и осталу стоку, као и звјериње, воћа, мед, и друге ситнице; али и они на кући живе као и остали сељаци". Трговци о којима Вук говори баве се сточном трговином; Срби трговци по варошима, дућанџије и мајстори, дружили су се често с Турцима и због тога их народ није волео. Међу чаршиским трговцима било је и доста Грка. Они су чак имали и своје школе у Београду, Смедереву и Шапцу. У Београду су они били најбогатији и најугледнији трговци и занатлије, а били су још механџије, трговачки посредници, комисионари и хећими. Чаршија је тада имала грчки изглед, а у општини је било више Грка но Срба и ако је Милош из политичких разлога потискивао Грке у корист Срба и Евреја. У београдској чаршији говорило се грчки. Београдски трговци водили су међусобну преписку на грчком језику, а њиме су се служили и за везе са иностраним трговачким кућама на Балкану и у Европи. Грка је ван Београда било и по другим варошима и тек су их у другој половини XIX столећа почели потискивати Срби трговци. Са Грцима је било и Цинцара. Било их је доста у Скопљу, Штипу, Новом Пазару и нарочито по већим босанским варошима. У Србију су се доселили у првој половини прошлог столећа. Брзо су се са Србима сродили и посрбили. Ван Београда било их је доста у Призрену, Приштини и Битољу. Најчешће су били трговци, кујунџије, терзије, ханџије, касапи и нарочито зидари. Са Грцима су они створили грчко-цинцарски тип чаршије за турског времена. Они су и животом и богатством претстављали у једно време нашу варошку аристокрацију