Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

23

све се по варошима није бројно јаче населио српски елеменат са села и обогатио трговином. И Евреја је било доста у Милошево доба и добро су стајали нарочито у Београду. У Београду их је било још од половине XVI столећа. За време аустријске окупације Србије (1718 —1739). поред староседелаца, шпанских Евреја, било је и немачких, ну они су отишли кад је Аустрија напустила Београд. Карађорђе је затекао Евреје у Београду. Срби их тада више „због варања у трговини, него ли због закона“ нису трпели, те су Евреји махом протерани у Срем и у Босну. Насупрот Кар-.ђорђу, Милош их је штитио и у његово доба Евреји су били најбогатији трговци у Србији. Бавили су се разноврсном трговином, били су увозници и извозници на велико и имали су своје ортаке у Дубровнику, Анкони, Венецији, Сарајеву и на север све до Будима. До 1824 многи су били у турској служби као административни чиновници, док су многи били сарафи, торбари, ситничари. У целој земљи било их је око 2000 душа, од чега у Београду 1500. У мањем броју било их је у Пожаревцу, Смедереву, Крагујевцу и Зајечару. Међ београдским се Еврејима нарочито истицао Хајим-бехор-Давид, познат под именом Лајим Давичо. Сарафска радња налазила му се на углу до кафане „Грчка краљица". Он је био пашин и Милошев лиферант. Преко њега Милош је мењао новце и слао их на страну, преко њега је правио поруџбине са стране за своје и народне потребе. Давичо је био главни саветодавац Милошев у трговачким стварима. Имао је. много вересије по народу и Милош му је ишао на руку да је наплати. Чист европејац, он се умео прилагодити оријенталској средини и бити користан себи и другоме. За њега Мита Петровић каже: „Давичо је у многим важним приликама и предузећима, које је требало тајити од Турака, као прави Србин искрено помагао Кнеза Милоша. Он је руководио лиферацијом робе, пушака и сабаља, за које је располагао великим сумама новаца; дописивао се са Кнезом. Голико је био дискретан, да нико није знао прави његов однос према Кнезу и везиру турском . Извоз и увоз Главни извозни артикли у ово доба биле су свиње (око 225.000 годишње), волови и краве, козе, овце и коже. Овај је извоз највише одлазио у Аустрију и Босну. У мањој мери извожено је масло, вуна, лој, рогови, мед, восак, шишарка и свила. Ради хватања пијавица држава је била дала баре под закуп обично људима са стране. По овим барама могло се од априла до октобра ухватити око Ј7OO енглеских литара пијавица и извесги у Аустрију, а одатле у Француску и Италију. Под закуп је даван и риболов; закуп се кретао од десет до деветнаес: хиљада гроша годишње.

Око 1835 целокупан’ спољни обрт Србије могао је да износи око 15 милиона динара, рачунајући вредност извоза, увоза и провоза. Овако слаб обрт треба тумачити малим бројем становништва (у 1840 на простору од 37.976 км. живело је 828.895 становника, или 21,8 на 1 км 2 .) и његовим сасвим примитивним животом, због чега је извоз био далеко јачи од увоза. Главни увозни артикал била је со, довожена из Румуније и Аустрије. Закуп соли за Србију имао је кнез Милош и у томе су га најпре помагали као помоћници а после као ортаци Симићи, мајор Миша Анастасијевић и други. Сто кила соли коштало је у то време око 19 динара. Шећер је преко Трста доношен у Љубљану, па одатле спуштан Савом у Београд. Бојаџиске ствари, стакларија, грнчарија, вунена и ланена тканина, оружје и муниција доношени су из Аустрије, платно из Лајпцига, гвожђе из Босне, пушке, пиштољи и друго оружје из Русије и Босне. Још су увожени пиринач, зејтин, дуван, бурмут, прстење и тако даље. Због јачег извоза народ је у економском погледу био задовољан. Није било ни великих богаташа, ни пуке сиротиње. Ко је имао 4—5000 динара прихода годишње, убрајан је у најбогатије људе у земљи и тај није знао шта ће с парама. Иначе је сваки Mojao себи оградити земљишта колико му треба да исхрани чељад и плати државне дажбине. Унутарња трговина Унутарња трговина била је врло слаба и односила се на со, луч и катран, надгробно и воденичко камење, а сељаци из околине градова односили су у варош брашно, дрво јагњад и прасад, сено, жито, купус, воће, лук, мед, лој, восак, коже, вино, ракију, итд. На варошким трговима плаћан је чаршиски ђумрук, а на варошким капијама и Турци су узимали по нешто од намирница у натури. И ако је торбарење по селима било забрањено, њега је ипак било. Било је и трговине робљем и њоме су се бавили искључиво Турци. Развитак унутарње трговине био је доста ометан. Право на отварање дућана по вароши и селу имао је само онај, који је имао „дућанско објавленије“ Крагујевачког великог суда. Такса за ово објавленије износила је једном за свагда 500 гроша. У благајничким књигама овај се приход сусреће од 1831 до 1838 год. Сем њега постоји и наплата „дућанске аренде“ од странаца, који држе радње по варошима. У странце су увршћивани и Евреји, којих је у Србији било мало. У унутрашњости око 1835 год. било их је око 150 душа; у Београду их је било око 2000 душа. Од 1835 наплату прихода од варошких и сеоских дућана вршили су нахиски судови, преко окружних исправничестава. Занатлиске радње нису биле ничим опорезоване; ослобођење