Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

229

план. Одбрана од Турака, организација државе и ојачање њене материјалне силе, било је прече од ширења свих знања онога доба. Требало је прво бити јак човек, па онда просвећен човек. Стога се прво тежило да се сељак, који је био скоро све, окући, да му се огарантује земља, да се учини материјално јаким и да се веже неразривеним везама за своју државу. Затим, морала се организовати народна власт и оружана сила. Држава je организација. Стога, ако је добро организована јака је, моћна је, ужива респект својих грађана и љубав њихову. У првом добу учињено је све да се она организује. Прве народне старешине осећали су ову насушну потребу и радили су по својој најбољој свести да је задовоље. И заиста су поставили темељ једној организацији, која је преживела много патњи, много искушења, али је испунила своју мисију до краја. Србија је са пуно части одиграла своју историску улогу. Првих деценија после постанка Србијиног сваки потстрек за акцију, сасвим природно, долазио је одозго, од кнеза или његове владе. Могло се почети или допустити само оно, што допусти врховни шеф и његови саветници. Тако средства и могућност да се почне са штампањем каквих било публикација дао је кнез Милош*). Он је поручио прву штампарију из Петрограда. Први рад ове штампарије била је књижица „Средство против холере“, објављена 9 септембра 1831 год. После дугог колебања, кнез Милош је пристао 1834 год. да се почне са штампањем „Новина Србских”, под уредништвом „секретара књажевске канцеларије" Димитрија Давидовића, које су се 1845 год. прозвале „Србске Новине“ (данашње „Службене новине“). То је најстарији лист. Од 1843 год. почео је у Београду излазити на српском и немачком језику „СрбCKiji Улакт>“ (Serbischer Courrier), чији је уредник и издавач био Максим Симоновић, То је била нека врста полузваничног листа. Престао је излазити 1844 год. После тога излазио је већи број листова, који су били кратког века. Тако је Павле А. Поповић 1847 почео издавати у Београду „Новине Читалиштва Београдскога“ (престале 1848), Александар Андрић издавао је 1860 —1867 год. „Световид“ (овај лист пренео је Андрић из Беча, одакле је побегао због штампарских кривица). Љуба Ненадовић покренуо је 1850 год. књижевни лист „Шумадинка", који је писао и о политици, те му је исте године било забрањено излажење. „Шумадинка“ је поново покренута 1852 и излазила је с прекидима до 31 дец. 1857. Ондашње прилике онемогућивале су да се штампа развије. Доласком на престо кнеза Михаила почео је мали преокрет на боље. Тада

је 1863 год. банкар Ј. Кумануди покренуо „Трговачке новине“ под уредништвом Милана Миловука, али су оне престале излазити већ исте године. Дужег века су биле новине „Србска Народност" Стевана Влад. Каћанског од 1862 —1863. Конзервативци су покренули 1861 полузванични лист „Видовдан“ под уредништвом Милоша Поповића. Излазио је до 1867 год. Либерали су покренули лист „Србију” под уредништвом Љубомира Каљевића. Престао је излазити 1870 као један од најбољих идеолошких листова ондашње српске штампе. Тек седамдесетих година, кад су основни државни проблеми нашли решење, почео је јачи развитак штампе у Београду. Осећање сигурности државе, олакшање од вечитих брига за одржање, онда кад се традиција ропства удаљила, кад су дошле свеже генерације до снаге и до речи, кад је духовни живот Балкана почео да се приближава западу отпочео је и развитак јавне речи, нарочито у Београду. Београд постаје средиште српског духовног живота па и штампе, док је то пре била Јужна Угарска. У то време покреће се „Говорница” (1870), „Трговачки гласник” (излазио 1871 под уредништвом Чедомира П. Маринковића), „Југословенска Звезда“ (1871), „Уједињење“ (1873), „Београдске Новине" (престале 1875), „Шумадија" (престала 1876) и други. Треба поменути да је 1871 покренуо Светозар Марковић „Радника“, први еоцијалистички лист не само Јужних Словена него и целог Балкана. У јеку политичких страсти почела се нагло развијати страначка штампа. Све политичке странке покренуле су своје листове: напредњаци „Видело“ (1880), либерали „Српску Независност“ (1881), радикали „Самоуправу“, социјалисти „Радник“ (1881) и „Борбу“ (1882). Поред ових постојали су „Београдски Дневник", и „Народно Ослобођење“ и неколико сатиричних листова. У току осамдесетих година покренути су још радикални „Одјек“ и патриотска „Велика Србија". Јован Скерлић извео је морално политичку класификацију штампе у Србији сасвим тачно. Он каже да су: „шездесете године у српској штампи обележене појавом и моралним успехом либералних органа“.... „Седамдесете године имају за карактеристику појаву и морални успех демократских, социјалистичко-радиlкалских листова”. Сви листови били су искључиво политички, органи појединих политичких странака или покрета. Тек деведесетх година настао је важан прелом у српској штампи. Тада се јављају листови, иако политички обележени, који се обраћају широј публици. Они почињу да доносе извештаје о догађајима дневнога живота, подлистке и романе. Као да се осећао замор од партиско-политичке штампе. Јасно се опажала тежња да се добију „информативне“

*) Подаци узети из ћњиге Ј. Скерлића: Историјсћи преглед cpnche штампе. 1911.