Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

230

новине, невезане партијским оквирима, новине које би захватале шире, а поготову се старале да задовоље пре потребу за новостима него за размишљањем. Тако су покренуте: „Вечерње Новине" (1893), „Вечерње Новости” (1893), „Мали Журнал” (1894), „Београдске Новине” (1895). У време развијености страначке штампе покренуто је и питање оснивања „Трговинског гласника“ који би непристрасно, далеко од утицаја политичких странака, радио на унапређењу трговине и радиности уопште. Увиђавни београдски трговци осетили су потребу за једним озбиљним листом који би обавестио српског трговца о свима материјалним и духовним успесима културног света, а у исто време послужио као моћно оружје у ширењу привредних интереса њихове класе и привреде уопште. Своју замисао извели су тек 1891 год. Прилике деведесетих година. Да би се правилније и јасније схватио значај покретања „Трговинског гласника” и задатака који су га чекали потребно је загледати ондашње привредне и политичке прилике у Србији. Под крај прошлог века Србија је дошла до знатног напретка. Њено се становинштво намножило. Оно се за тридесет година, од 1860 до 1890 год., скоро удвостручило. Живот тога становништва није више био онај од раније. Начин живота се мењао. Вароши су се све јаче „европеизирале“. Намештај као и друге потребе набављале су се у Европи. Све се више осећао утицај Запада у свима правцима. Духовна култура Запада, поред материјалне, наишла је на плодно земљиште у Србији. Потребе, нарочито градског становништва, порасле су и развиле се. Србија је са повећаним становништвом добила и повећане потребе. Природно је било, да је са порастом потреба морао да иде упоредо и напредак трговине. Растао је број трговачких радњи у Београду и унутрашњости. Са разВијањем трговине, сасвим природно, јављала су се и питања о регулисању трговиие. Трговина је играла велику улогу у новијој историји српској. Сами вођи првих устанака били су у најтешњој вези са трговином. Кнез Милош је намеравао да подигне устанак са новцем од продаје волова, које је Јован Обреновић био отерао у Аустрију. Али при крају века није више стока једини предмет извозне трговине. Кроз цео прошли век крче се шуме у Србији и претварају у оранице. Пред крај века прелаз сељака из сточарства на ратарство већ је толико напредовао да Србија, поред стоке, може да извози и цео низ других производа земљорадње и воћарства. У то време стално се повећавају државне потребе. Србија непрестано мора да се оружа, да би се одржала и проширила као самостална кнежевина и краљевина, и да би одговорила својим великим

националним идеалима. Она мора да подиже привреду, да економски ојача народ. Стара се да развије просвету да би убрзаним кораком и што пре дошла до оног развитка, до кога су други народи дошли поступним напредовањем кроз векове. А све то она је могла платити само вишком од уновчења производа своје земљорадње и сточарства. Сељак прима за своје производе новац, новцем плаћа порезе, и новап, тако улази у државне касе како би се утрошио на народне и државне потребе. Од натуралне привреде прелази се на новчану. Овај процес знатно је компликовао односе, који су раније били једноставни и прости. Извозна трговина тражила је пијаце за прођу српских производа. Увоз страних производа такође се знатно повећао. Стога је трговац морао све више да тражи обавештења о страним пијацама, да рачуна и калкулише са робом и новцем, да прати промене у курсу страног новца и других вредности, укратко, да има преглед тржишта домаћег и страног. Грађење железница изазвало је читаву револуцију у привредним односима. Трошкови грађења, и да није било злоупотреба, били су осетно велики. Србија је са мало искуства први пут извршила велике финансиске трансакције, којима њени водећи људи нису били још дорасли. Уговори закључени са страним друштвом били су, са гледишта непосредних терета, на штету Србије. Али независно од терета, које је железница наметнула пореским обвезницима Србије, она је омогућила већи промет у земљи, већи извоз и увоз, веће богатство. Општа карактеристика железница је баш у томе да оне сннжењем подвозних цена, повећањем сигурности саобраћаја и брзином омогућују већу размену добара између појединих крајева у земљи и између разних земаља. На тај начин развија се опште богатство земље. Србија се железницом везала за привреду Запада, она се увланила у склоп европске привреде. Непосредни фискални интереси државе изискивали су да железнице имају што већи промет, да би се што јаче покрили издаци за одржавање и амортизацију грађења. А то је, исто тако, упућивало на форсирани рад на развитку народне привреде. Тако су искрсла многа и компликована питања организације трговине и привредне политике. Трговци су требали да се сналазе у новим приликама. Држава је, уз сарадњу најактивнијих привредника, трговаца, требала да подеси овоју привредну политику према hobhai односима. У то време у Србији, поред трговине, јачају и проблеми развитка индустрије. Свака од ових привредних грана имала је пред собом велике могућности, али пре свега и велике потребе. Требало је студирати не само питање пласмана домаћих производа, евентуалног развитка индустрије, него и питање новчарства и