Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

233

и што целисходније реше, имајући увек у виду интересе целине и не допуштајући, колико је до њега стајало, да се општи интереси жртвују једном делу или једном реду грађана. Питања извоза била су свакодневно на претресу у листу. Више стручњака из земље и из иностранства бавили су се многобројним проблемима извоза. Истовремено и стално су објављивани извештаји са домаћих и иностраних пијаца (Трста, Беча, Лондона, Пеште, Скопља, Солуна, Цариграда), који су, у то време, били од нарочитог значаја и користи за нашег трговца. Склапањем трговинског уговора са Аустро-У------гарском 1892 год., извоз је постајао из године у годину већи. У извозној трговини појавио се низ питања како у погледу производње тако и у погледу пласирања робе, која су свестрано расправљана. Извозу у Аустро-Угарску, као главном нашем потрошачу, посвећена је нарочита пажња. У извозу појављивале су се сваки час тешкоће на које је требало указати и пронаћи средства да се оне отклоне. Познат је прелом у марвеној трговини који је дошао као последица ступања у живот ветеринарске конвенције од 1893 год., па затим болест стоке 1897, завођење таксе на српску стоку од стране пештанске општине 1897, оглашивање маџарских марвених лекара у Ференцварошу да је српска стока заражена, услед чега је био забрањен извоз, те сличне тешкоће са извозом свиња 1895 и 1896, као и другим извозним артиклима. Сва та питања била су стручно обрађивана у листу и енергично и зналачки брањени су наши интереои. »Трговински гласник» је стално упућивао да се не ослања наша трговина само на трговински уговор са Аустријом. Он је препоручивао да се склапају трговински уговори и са другим државама. У томе циљу указивано је на могућности пласирања наших извозних артикала на разним иностраним тржиштима. Он је стално и упорно заступао гледиште да смо дужни, у интересу и народне привреде и политике Србијине уопште, еманциповати се од трговинског туторства аустријског. »Трговински гласник» је покренуо 1903 и питање трговиноког уговора, односно царинске уније, са Бугароком, тражећи да се он што пре закључи, да нас предвиђени евентуални отказ уговора са Аустријом и Немачком не затекне неприправним. Отказ тих уговора требао би нас затећи у споразуму са Бугарском, па да се онда заједнички поведу преговори са Аустријом. То је била здрава идеја, али још врло далеко од остварења. Интересантно је, да је «Трговински гласник« већ 1892 год. покренуо питање извозне трговине преко Солуна. Солунски дописник, у једном свом допису, с правом примећује: »док не бесмо по-

стигли железничку везу преко Врање на Стару Србију и Солун, викали смо на сва уста и јадали се свуда и на сваком месту, како је наша трговина упућена једино на тргове Аустро-Угарске, те стоји у штетној зависности према овим трговима.... Писало се и доказивало да ће излаз на Солун бити права благодет за Србију и њену економску самосталност као и за српску трговину. Но кад је године 1888 постигнута железничка веза са Солуном, све се ово сасвим друкчије окренуло». На написе »Трговинског гласни.ка» о значају Солуна одговорио је »Пестер лојд«, настојећи да докаже некорисност извоза на Солун. Лист је још онда увиђао и предвиђао да ће Солун постати наша важна извозна станица, што се, уосталом, засведочило у блиској будућности, нарочито за време царинског рата са Аустријом. Третирајући поједине привредне проблеме, »Трговински гласник» није заборавио да указује на ондашње зле политичке прилике, које су ометале нормални привредни развитак. Говорећи о тим приликама, он је наглашавао да основно начело у свакој правној земљи јесте да загарантује својим грађанима личну слободу и имовну безбедност, и да постојећи земаљски закони буду највиша воља за свакога без разлике. Где тога нема, где се поред постојећих закона може судити по вољи и наредби тамо не може бити ни речи о сигурности и правном поретку. Али је исто тако важно за примену закона, за правду у земљи, да вршиоци њихови буду не само спремни и учени, већ часни, непристрасни, неподмитљиви и непоколебљиви људи; да законске прописе у суђењу примењују по души и убеђењу. И најбољи су закони у рукама несавесних извршилаца њихових без вредности, чак и штетни, као што ваљани људи ублаже оштрицу и најгорих закона. Лоши закони и самовољни чиновници најгоре је што се може пожелити, то је највеће зло које може снаћи један народ*).

*) Оштра и смела критика «Трговинског гласника» сметала је владајућим круговима. До које мере је ишло то незадовољство, најбоље сведочи писмо првог ађутанта краља Александра, ђенерала Лазе Петровића, које је упутио 29 марта 1902 год. тадашњем директору Михаилу Л. Ђурићу. То писмо гласи: Господине, «Трговински Гласник» кога сте ви директор, продужава да доноси чланке «поводом реформе женског одела», који су нелојални, - с‘ тога по налогу Њ. В. Краља враћам вам данашњи «Трговински Гласник» и молим вас да престанете шиљати исти у Двор». Природно, да је директор Турић одговорио на ово писмо, настојећи да докаже да су написи објављени без задњих намера. Уз писмо ђенерала Петровића, приложио је директор Ђурић 23 јуна 1903 год. овај коментар: «Краљица Драга, жена краља Александра Обреновића, беше наручила и по њеној жељи израђено јој је исто-