Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

234

»Трговинки гласник» се за слободну штампу стално залагао. То је нарочито чинио у оно мучно доба, пред 29 мајем 1903 године. И поред свих забрана лист je у то време оштро критиковао гажење устава и државне ударе; енергично је осуђивао држање ондашње полиције за време мартовских демонстрација, које су дошле као последица забране збора трговачких помоћника и великошколаца. Устао је противу изборног закона од 25 априла, за који каже да је један нов покушај да се прави парламентарни живот скрене с пута, те стога неће ниуколико утврдити начела новим уставом прокламована, ни корисно послужити државном животу, нити ће решити унутрашње прилике, а најмање задовољити народне потребе и захтеве. Он је од почетка одлучно стао уз принципе демократије и остао им веран до краја. И у доцнијим приликама, »Трговински Гласник» није пропуштао прилику да подигне свој глас за слободу штампе, јер је она онда била прави инструменат националне политике. За то је најбољи доказ 1911 год., када је поднет Народној скупштини предлог измена закона о штампи, којим се хтело, како је министар рекао у образложењу, да се спрече «злоупотребе штампе». Тим поводом лист је објавио неколико чланака, за које се с правом може рећи да су најбољи чланци о слободи штампе изашли у српској журналистици. Тешко стање крајем деведесетих година прошлога века и почетком овога, а нарочито пред 29 мај 1903 г., нагонило је лист да заузима веома оштар и критичан став, што смо већ мало пре казали. Стога није никакво чудо да је догађаје од 29 маја пропратио овим речима: ....«Све морално богатство наслеђено од предака развејано је и прокоцкано; у земљи је безакоње постало правило, на рушевинама разгажених закона и проневерених устава; сва вера изгубљена у светињу закона и законитост власти; државна служба деградирана на улогу награде удворицама и лупежима; администрација претворена у развратно коло пандура и крадљиваца; судови сведени на задатак слепог оруђа за власничке прохгеве и срамних продавница правде и права; газдинство у држави распикућством разривено и осуђено да перманентне дефиците попуњује перманенгним задуживањем; државни кредит убијен до низине банкротских пропалица; ширење деморализације у чиновништву и грађанству издигнуто риско одело, како су носиле наше старе владарке за време Немањића. Поводом овога Марко Стојановић дао ми је неколико чланака, које је писао свакако Љуб. Ковачевић, историк. Ти су чланци изазвали у Двору велико незадовољство, и услед тога потекло је ово писмо ђенерала Лазе Петровића, и мој одговор на исто».

на висину крунина и државног задатка; несталност, изненађење, државни удари, преки судови постали редовни облици државног живота; начела, странке, људи проиграни и профанисани; за свако изненађење довољно мининстара; за евако безакоње довољно извршилаца; за сваки државни удар довољно честитака и депутација; нормални живот политичких странака оглашен за извор свих зала и несрећа; потпиривање завада и мржња између политичких људи и странака постигло врхунац државничке вештине; застрашивање и поткупљивање изведено на висину владалачких средстава за придобијање полптичких људи; безграничним опортунизмом слаботиња и себичњака затрпана сва начела и сви програми; кривоклетство. и лаж узвишени на ступањ владаочевих прерогатива; породични окандали у краљевском дому истиснули и заменили све друге основе престолу и династији, која је требала да светли само примерима на углед,... то су у најглавнијим тачкама обележја онога стања из кога је, тачно 35 година после топчидерске катастрофе, поникао 29 мај. За све нас, и за наше управљаче, и за наше владаре до последњег Обреновића, треба да буде стална опомена, да у безакоњу, у кривоклетству, у самовољи, у полтронству, у безкарактерности, у удварању нема и не може бити добра и среће ни за народ, ни за краља«. Доласком блаженопочившег Краља Петра Великог Ослободиоца на престо Краљевине Србије, 1903 године, кренуо се политички живот уставним и строго парламентарним путем. Следствено томе и цео јавни живот пошао је својим нормалним током. Све је прегнуло на посао да се поправи старо и створе могућности за успешан развитак у будућности. У таквим приликама »Трговински гласник« је са пуно полета сарађивао на изградњи новог стања и новог поретка, који је постављао темеље бољој будућности. Царински рат који је настао 26 јануара 1906 год., после прекида преговора вођених у Бечу за закључење трговинског уговора са Аустро-Угарском, дао је »Трговинском гласнику» широко поље рада. Царински рат је настао, као што је познато, услед тога што је бугарска влада, противно утврђеном споразуму, објавила уговор о српско-бугарском царинском савезу, који је био закључен 21 јула 1905 год., а за чије се склапање »Трговински гласник» стално залагао. Он је био за српску народну привреду тежак ударац. У исто време открио је намере Аустро-угарске да угуши' независност мале Србије. Српоки привредници нашли су се пред великим задацима. Требало је обезбедити опстанак народној привреди и спасти част и углед државе. »Трговински гласник«, схва-