Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

30

Фабрика сукна основана је у Ужицу (1870) и једино је она имала нешто успеха благодарећи државној помоћи. Радила је до 1880 год. у којој су години странци Минх и Шумпетер подигли у Параћину велику модерну фабрику вунених тканина и узели за свог трговачког директора власника ужичке фабрике сукна (Стојана Поповића). Тако се, дакле, уколико је постојао, привредни полет запажао седамдесетих година прошлог столећа само по варошима. Село је у погледу економске живости било још јако дремљиво.

XI ДОБА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА (1871—1889) Под владом Милана Обреновића донета су четири закона који су доста утицали на наш привредни развитак. Ти су закони: закон о мерама, закон о ковању новца, закон о потпомагању индустријских предузећа и закон о шест дана земље. Закон о мерама (1 децембра 1873) учинио је крај непрецизним турским мерама. Све до његове појаве постојале су код нас разнолике мере за дужину и тежину, разнолике не само по разним варошима већ и у оквиру једне исте општине. Ова разноликост и несигурност у мерама одбијала је странце од наших тржишта и ометала и развитак наше унутрашње трговине. Метарски систем је ову незгоду отклонио јер је постао обавезан чим се закон појавио и поред тога што тадашња Србија није била потписала међународну метарску конвенцију. Ова је потписана тек 1889 год. И после другог устанка, све до године 1868, по Србији су циркулисали турски новци, пошто српског новца није било. Сем турских, циркулисали су и европски „цесарски“ новци, махом аустриски, који су сматрани за бољ' од турских новаца. Укупно је било 43 врсте новца у оптицају, од којих је 10 било златних, 28 сребрних и 5 бакарних. Најчешћи су новци били мамудије, аспре, рубље, цванцици, талири итд. Због разноликости валуте влада је при прикупљању пореза морала стално одређивати курс ових новаца према грошевима и парама и курс грошева и пара према цесарском дукату. Порески грош вредео је два чаршиска гроша. Један овако неуједначен систем отежавао је нашу и унутарњу и спољну трговину, те се стога осећала велика потреба за ковањем нашег националног новца. Први корак у овом смислу учинио је Кнез Михаило, за чије су владе и поред портиног протеста, исковани први српски бакарни новци од 0,01, 0,05 и 0,10. дин. Ови су се новци јавили пред саму трагичну смрт кнежеву. Исковани су у Бечу. Кнежев лик моделисао је медаљер А. Шарф. Нешто пре њихове појаве Михаило је забранио сваки увоз бакарног новца у нашу земљу.

Ковање новца продужио је кнез Милан Обреновић. За његово се доба (30 новембра 1873 год.) појавио закон о ковању „српске сребрне монете“. Овим је законом Србија примила за своју монету начела и одредбе латинске новчане уније. За сребрну новчану јединицу утврђен је динар у вредности 100 пара тадашњег пореског течаја. Сад су се појавили први српски сребрни новци у обновљеној држави, комади од 5,2, 1 и 0,50 динара. Туђе ситне сребрне новце министар финансија истискивао је из течаја поступним побијањем њихове вредности, док се курс стране, крупне, сребрне и златне валуте утврђивао законом, јер је био колебљив. Као што нам је закон о мерама унео тачност и сигурност у мере, закон о сребрном новцу имао је да нам да сталност новца, У 1882 год. укупна количина нашег искованог новца износила је 24.734.737 динара. Под Милановом владом донет јеиЗакон о потпомагању индустриских предузећа (31 децембра 1873). Овај је закон предвиђао давање повластица било у виду монопола, било у виду разних ослобођења од увозних и извозних царина, сечење државне шуме могло се уступити приватној личности итд. До концесија се долазило административним, а не законодавним путем. Одобраване су кнежевим указом на предлог министра финансија. Њима се хтела подићи наша индустрија, ну у јачој мери то је било немогуће јер су нашу индустрију тада могле више потпомоћи заштитне царине, а ми их као несамостална држава нисмо имали, јер су царински уговори Турске са страним државама важили и за нас. Ови турски уговори стављали су на аустриске увозне артикле у нашу земљу врло ниске царине, те се због тога наша млада индустрија није могла такмичити са аустриском. Поред тога ми нисмо имали ни довољно капитала, ни стручне спреме код подузетника и радника, ни довољно велике привредне области, ни горива, ни саобраћајних средстава. Па ипак су индустриска предузећа постепено ницала. Најбоље су пролазили млинови. Први парни млин (сада млин Ј. Ф. Вшетачке) подигнут је у Београду 1863, а први млин са турбином подигао је Игњат Бајлони у Малом Црнићу 1870. Била је већ нешто развијена пиварска индустрија (Кнежева пивара у Београду 1850; Косовљанин у Јагодини 1852; Фердинанд Крен у Чачку 1852; и доцније Торђе Вајферт у Београду 1873); сад се сем фабрике сукна у Параћину подижу и неке фабрике за израду кожа и једна фабрика стакла. Закон о шест дана земље (24 децембра 1883) је за наше привредне прилике био један од најважнијих. Још је Милош 1836 заоранио да се сељаку за дуг могу продати кућа, башта, два вола крава. 0 томе се у указу од 1836 каже: „да би се