Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

31

предупредила бедност и пропаст многих фамилија, која отуда происходи, што многи задужују се на сва движима и недвижима добра, па кад не могу овог дуга свог исплатити, продају им се сва добра... и тако им жена и деца... сасвим пропадају... уређујемо и закључујемо да... у селима на кућу, баштину, два вола и краву, нико се задужити не може, нит ће се интабулација... ни пред каквим судом за правилну признати." Законикограђанско судском поступку од 1865 још више је заштитио сељака јер се окућје које се није смело продавати проширило на два дана орања. Закон од 1873 проширио је забрану на шест дана орања. Имање пространо шест дана орања сељак није смео ни задужити, ни отуђити, неотуђиво окућје могло се само деобом задруге испарчати. Закон о шест дана земље онемогућио је потпуно осиромашење сељака, он је по речима г. Сл. Јовановића ~мали посед учинио непроменљивим и неразоривим; он га је тако рећи окаменио и дао Србији, за неодређено време, тип земље малих сеоских газда“. Већа се газдинства нису могла створити, богатији људи нису могли куповином ситних имања направити велике комплексе земљишта, јер су ситна имања била неотуђива. Мере, важније од свих поменутих закона, предузете у интересу привреде и трговине за Миланова доба јесу оснивање Народне банке и подизање железница. Пре појаве Народне банке, поред раније поменутих завода, никле су 1880 Шабачка штедионица и 1882 Београдска задруга и Обреновачка штедионица. У овим и ранијим заводима није било банкарско-техничких спремних лица те су стога први банкарски чиновници били Срби из Војводине. После прогласа независности намеравало се да се концесија за нашу новчаничну банку да је.дној страној финансијској групи, ну ова је намера пропала благодарећи отпору Народне скупштине и београдских трговаца. Тако је установа Народне банке постала наша ствар. За оснивање Народне банке радило се још под Кнезом Михаилом. Тада је (1864) Трговачки одбор решио да се за Народну банку отвори упис акција. Године 1867 одређена су и лица да израде банчине статуте. Ну на томе се остало све до 6 јануара 1883, кад је донет закон о Народној банци. Иако је законом и страном капиталу био допуштен упис акција, у колико их домаћи капитал неби уписао, домаћи капитал уписао је сам све акције, те је тиме страни капитал одмах отстрањен. Народна банка је била приватно акционарско друштво, повлашћено од државе и стављено под њен надзор. Основни капитал износио је 20.000.000 динара, подељен у 40.000 акција. Упис акција отворен је 14 септембра 1883, а рад је по-

чео 2 јуна 1884 год. Новчанице су у почетку гласиле само на злато од 50, 100, 500 и 1000 динара Држава их је морала примати на својим касама, иначе њихов пријем у приватном саобраћају није био обавезан, иако их је банка увек и одмах исплаћивала златним новцем. Како се ове златне новчанице нису дуго задржавале у публици, Народна банка их је могла издавати само у износу своје металне подлоге. Због овога она није могла ни давати публици велике кредите. Због тога је 1885 год., у очи бугарског рата, због велике несташице новца држава законом од 23 септембра овластила Народну банку да издаје сребрне новчанице од 10 динара. Иако у приватном промету примање новчаница од 10 дин, није било обавезно, оне су се одржале, јер су биле јевтине. Тек је помоћу њих Народна банка могла у оптицај ставити већу количину папирног новца но што је имала металну подлогу. Прва циркулација наших новчаница износила је свега 490.000 динара, па се после неколико година попела на 15 милиона. Златно важење се све више напуштало у пракси уколико су новчанице што гласе на сребро у публику продирале. После отварања Народне банке почели су по Србији на све стране ницати кредитни заводи, јер их је Народна банка кредитирала. У 1882 год. укупна количина нашег искованог новца износила је 24.734.737 динара. У ово време у земљи није било много индустриских предузећа, те су већ постојећи новчани заводи имали кредитом да послуже само трговини. Ну како њихови капитали нису били довољни, емитовањем новчаница Народне банке ствар се променила, јер је Народна банка била у стању да кредитира и новчане заводе, што је припомогло развићу радиности у земљи. Што се пак новчаних завода тиче, њих је у 1888 било у Србији 37. Тај се број у 1895 г. попео на бб, а у 1905 на 112. У погледу грађења железнице у Србији су први кораци чињени још за време владе кнеза Александра Карађорђевића. Кнез Александар желео је железницу. У августу 1851 неки Енглези предузели су мерење за пругу Београд —Цариград под изгоговором да им је Турска дала концесију. Александар их је позвао у Београд и са жаљењем им забранио даљи рад, јер га за давање концесије, као владара земље, Турска није питала. После овога пропала су још четири покушаја да се изградњи железнице приступи, тако да је тек 12 марта 1875 год. донет закон о грађењу железнице БеоградАлексинац. Ратови са Турцима одложили су рад на овом питању све до Берлинског конгреса (1878). Тада је у Берлински уговор о миру унета нарочита одредба којом се Србија обавезује да изгради железницу Београд —Ниш и Ниш —Ристовац турска граница, односно Ниш—Пирот —бугарска гра-