Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

33

и клана живина, заклана стока, свеже воће итд. Омогућивши јевтин, брз и повољан превоз робе, железница је омогућила српског извозника да се боље и успешније управља кратковременим тржишним конјунктурама. Не треба заборавити да су и аустро-угарске железнице допринеле српском извозу. Извоз северо-источне Србије ишао је највише преко Базјаша, који је раније везан железницом са аустро-угарском железницом. Извоз из Мачве и северо-западне Србије олакшан је пругом Митровица —Инђија (1883). Треба напоменути да би у ово доба извоз Србије био далеко јачи да је она имала иоле боље уређених унутрашњих тржишта. Њихов недостатак попуњавали су вашари, али су они били ретки и имали су само локални значај. Од модерних трговачких установа, сместишта, берзе, итд. није било ни трага, произвођач није могао продати онда кад је хтео, већ је морао чекати купца итд. На страни је српска конзулска служба била тек у повоју, боље уређена једино у Пешти и нешто доцније у Солуну и Бечу. Уз све то држави су били потребни приходи, те је стога завела високе царине за извоз чи.ме је такође ометана спољна трговина Србије. Што се тиче унутрашње трговине са трговачком робом, она је била сасвим примитивна. Трговци из унутрашњости узимали су на ~тефтер“, није било облигација и .меница. Рабаџије и кириџије долазили су у Београд за робу, загледали по дућанима да ли има товара. Плаћање се удешавало тако да се роба купљена у пролеће, плати на јесен, а она с јесени у пролеће. Трговци из неких крајева исплаћивали су робу тек после годину дана од дана предаје, мали им је био обрт, те су ретко у Београд долазили. Иначе сви су били поштени, свак је и у земљи и на страни плаћао о року, банкротство се сматрало за највећу срамоту, а ко би изгубио кредит, презиран је. Ко је био без кредита нико му низашта није веровао, отуда је клетва „да Бог да ти чаршија не веровала" била страшнија од многих других, страшнијих по изгледу. У Миланово доба закључена је 28-VI-1881 Аустриско-српска тајна конвенција. По њеном чл. 4 Србија није могла склапати никаквог новог уговора са неком другом државом без претходног споразума са Бечом. Штетан по наше трговинске интересе, овај је уговор био штетан и по занатлиство. Од овог су времена аустриски фабриканти без конкуренције нагрнули у Србију, те су многи занати пропали, утолико пре што је променом навнка и начина живота престајала потреба за производима неких заната, какав је случај био са ножарским, пушкарским, кујунџиским, баруџиским, терзиским, абаџиским и још неким занатима.

Овај је уговор ометао и развитак наше индустрије све до Царинског рата између Србије и Аустро-Угарске. XII ДОБА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА (1889—1903) Влада краља Александра Обреновића више је позната са политичких смутњи, криза и државних удара, но са привредног напретка земље. Њено је најважније дело конверсија државних дугова. Законом о конверсији државних дугова (23-VII- 1895) заложени су монополски приходи за обезбеду ануитета. Ну упркос свима незгодама створеним рђавим политичким приликама у Србији, економско стање Србије се постепено поправљало. Земљорадња се развијала на штету сточарства, трговина у опште није променила карактер ранијег увоза и извоза, али се ипак развијала, те j’e трговински биланс бивао све већи. Трговина је и даље била највише упућена на Аустро-Угарску, затим Турску, Бугарску, Румунију, Грчку, Босну и Херцеговину и Црну Гору. Транзит прелази преко Аустро-Угарске, Бугарске и Турске; преко других балканских крајева га или нема, или је врло слаб. Нарочито га никако није било преко Босне. Благодарећи трговини полако се стварао и наш капитал. За Александрова времена изграђено је око 70 мањих индустријских предузећа у Србији. Центрима тих предузећа постајали су нарочито Београд и Лесковац, овај последњи нарочито за текстилну индустрију. У његовој се околини најпре 1884 подигла прва фабрика гајтана, доцније се подижу и друге текстилне фабрике. Иначе, индустрија се уопште развијала сасвим споро, јер ју је скоро онемогућавао трговински уговор са АустроУгарском (1881) тиме што се на основу тог угогора наша индустрија није могла царински да заштити од конкуренције аустриске индустрије. 0вако укочен развитак индустрије остаће све до царинског рата између Србије и Аустро-Угарске. У доба Александра Обреновића отворена је Београдска берза. Основана по закону од 3-Хl-1886, она је отворена тек у лето 1898. Иако првенствено банкарско-финансиска установа, за њено су оснивање заслужнији трговци, заступљени у тадашњем Трговачком удружењу, но банкари. Статут Београдске берзе донет је 7-VI-1897, а потврђен је од стране надлежног министра идуће године. Чим је рад почео почела је функционисати и Продуктна берза (Хотел Босна на Сави). Она је показивала приличан промет у храни, сувим шљивама и.пекмезу. Главни њени купци и посетиоци били су бечки и пештански комисионери, а продавци мали број наших извозничких кућа и Савска банка, која се међр наш.им банкама у оно доба једина бавила