Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

32

ница. Једновремено са грађењем ових пруга отпочело је грађење пруге Смедерево —Велика Плана. Прва српска пруга Београд —Ниш и Београд —Савски мост предана је саобраћају 15 септембра 1884 год. Доцније су постепено изграђени остатци ове главне пруге и друге пруге у Србији. Појавом железнице и Народне банке почињу код нас јаче ницати индустриска предузећа омогућена проширењем привредне области у ослобођеним јужним окрузима и државном независношћу, помоћу које је држава могла да води самосталну привредну политику, бар онде где joj није сметала аустро-угарска конкуренција (рударство, пиварство). Што се спољне трговине тиче, у њој се осећа разлика, ако се баци поглед на њено развиће после независности. Од 1871—1875 она је просечно износила 67.151.296 дин. годишње. За прве четири године независности (1879 —1882) она се попела на 84.460.246 динара, што најпре треба приписати повећању државе и њеног становништва. Ратовима са Турском Србија је добила 10.307,19 км 2 . а њено се становништво повећало за 303.097 душа. Међутим, због тренутне и ванредне потребе разних предмета после рата, дотле увек активан трговачки биланс постао је одједном пасиван, тако да је 1881 године извоз износио 40.127.146 дин. а увоз 43.173.824 динара. Нови крајеви Србије унели су у њену извозну трговину нову групу артикала кудељу, у влакну и прерађену ужарију. У Миланово доба променио се и однос између Србијиних извозних производа. Значај стоке је опадао, а растао извоз пшенице, кукуруза и сувих шљива. Чак и у извозу стоке настала је разлика: извоз свиња је опадао, а јачао извоз говеда, док је због бољитка путева и подигнуте железнице и коњ као саобраћајно средство изгубио важност, те је и његов увоз и извоз слабио. Пред окупацију Босне и Херцеговине (1878) престала је наша воловарска трговина са Приморјем. Последњи дубровачки трговац воловарски био је Иван Луцић. Он је све до 1866 године ортаковао са ужичким трговцем Дамњаном Орловићем. Ради унапређења воћарства основана је 1881 год. Винодељск о-воћарска школа у Букову, а 1882 Пољопривреднанижашкола у Краљеву. Због пораза у ратовима Турска је на Берлинском конгресу изгубила Босну и Хергецовину у корист Аустро Угарске, четири округа у нашу корист, и Бугарску. Овим су се ствари нешто измениле. Дотле упућени на Турску, босански трговци почели су сада чешће долазити у Београд, те су тада ојачале фирме Анастас Павловић, Месаровић и друге. Тада је Аустрија код нас куповала много зоб за коње по својим гарнизонима, те су пренос

зоби вршили Срби. Тада су се материјално нештб подигли Ужичани као кириџије. Сем тога, и ослобођени Бугари почели су куповати неку европску робу код јачих београдских фирми. Па и поред тога, наша трговина са Босном и Бугарском у Миланово доба није била велика. Чак ни Турска није играла значајнију улогу за спољну трговину Србије. Она је за нас била значајна само у толико у колико су њен увоз и извоз за Европу ишли преко Србије. Иначе је Аустро-Угарска задржала своје прво место у увозу у Србију и извозу из ње. Од 1887 биланс је поново постао активним. Ово је дошло највише стога што се становништво почело бавити више земљорадњод* но сточарством. Сва занимања сем земљорадничког била су неразвијена. Према попису од 1884 Србија је имала 1,901.336 становника (39 на 1 км.), од кога је броја 84,11°/ 0 припадало сељацима, 6,56°/ 0 индустрији и занатима, 2,3б°/ о трговини и саобраћају, а остатак свим осталим занимањима. Саобраћајна средства су такође допринела активности трговинскога биланса, јер је у 1882 год. Србија имала 3598 км. путева и спремала се да гради и нове. Сем њих пловидба пограничним рекама била је боље регулисана. Дунавско паробродско друштво стекло је још раније, од Турске, скоро монопол за пловидбу поред српске обале. Како је оно својевољно наметало скупе тарифе, уплашило се да независна Србија не донесе законе којим би се смањиле корисности овог монопола, те је тога ради закључило са Србијом конвенцију (1/14 априла 1885.) и донело повољније тарифе. Ну и поред овога, Дунавско паробродско друштво добило је конкуренте. Најпре се појавило Руско црноморско паробродско друштво, које је аустро-у----гарском бродарству постало најопаснији такмац на српској обали. Иначе, доцније Српско паробродарско друштво није имало јаких веза са осталим речним и поморским бродарским друштвима, те стога није ни могло отргнути српску трговину од АустроУгарске и упутити је према морима. Његови бродови ишли су највише Пешти где су одржавали везу са Јужно-немачким бродарским друштвом, које је примало транспорте са наших бродова и односило их за Регенсбург. Ну од највеће користи Србијином извозу била је железница, предата саобраћају 1884 год. Она је одмах почела обарање оних лица која су свој опстанак везивала за недостатак саобраћаја. Њоме је створена непосредна веза'са Аустро-Угарском, Бугарском и Турском, а преко Аустро-Угарске веза са Европом. Тиме је утакмици осталих земаља против Аустро-Угарске отворен повољан пут, те се почео.јачати увоз у Србију из Енглеске, Немачке, Швајцарске и Белгије. Благодарећи железници у извоз су одмах ступили као нови артикли жива