Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

41

Како је Пожаревачким миром (1718) Србија сматрана за вазалну турску земљу, прилике за развој њене трговине нису могле бити повољне, јер су сви трговински уговори које је Турска закључивала са иностранством важиличи за Србију. Отуда ни прва cpncka тарифа од 1 марта 1819 није могла имати важних. и благотворних последица. на развој српске трговине тог времена, јер је увоз по тој тарифи био оптерећен са B°/ 0 . по вредности и 2°/ 0 узгредних дажбина. Како је Аустро-Угарска постајала све јачи господар српског тржишта, то је и трговинска политика Србије добијала све више обележје борбе против тежња Аустрије и Маџарске да завладају привредним животом на Балканском Полуострву. Као први корак са-мосталне трговинске политике може се донекле сматрати царинска т-арифа Кнежевине Србије, донета 3 априла 1843. -Ова је тарифа довела до сукоба са Аустро-Угарском која се позивала на тарифне одредбе из Карловачког уговора (1699) и Пожаревачког мира (1718). По тим одредбама увозне царине за Турску износиле су 3°/ 0 вредности. Турска је у току времена успела да у односима са другим државама ову стопу повећа, дајући Аустро-Угарској изузетан положај за увоз у Србију, Влашку, Молдавију, Босну и Херцеговину, тако да је Аустро-Угарска за увоз у Србију плаћала и даље 3°/ 0 вредности. Тарифа од 1843 рађена је на основу 3°/ 0 вредности само с погледом на нове цене. Међутим, зато што је та тарифа аутономан акт, А.-Угарска је протествовала, а тарифа је остала на снази после дугих преговора и српске изјаве да се њоме не иде против права А.-Угарске, која је права А.-Угарска себи прибавила уговорима са Турском. Друга српска аутономна тарифа од 12 септембра 1862 израђена на истој основи, са погледом на промењене цене и разноврснији увоз, остала је незапажена. Шесетих година прошлог века српска трговинска политика имала је три важнија момента. Год. 1864 (1-11) ступила. је у живот нова царинска тарифа, која умало није.довела до сукоба са Аустријом; 17 априла и 2-јуна исте године уведен је регални данак на увезени дуван и со, а јануара 1869 год. уведена је трошарина на кафу, шећер, шпиритус, рум, фина пића, карте за играње, папир за цигарете и сапун. Исте је године Угарска покренула питање закључења трговинског уговора са Србијом. Србија је такође покренула ово . питање 1875 али су оба покушаја остала без резултата, те се њцма завршује трговинска политика зависне Србије. Она је од Карловачког мира па све до 1878 била углавном само део турске трговинске политике. Иначе у коликоЈе она самостална, она носи или карактер фискалних интереса, или карактер тежње за државном независношћу.

Нарочиту епоху у развоју српске трговинске политике чини време од прогласа независности на овамо. Трговинска политика независне Србије ,почела је конвенцијом која је 26 јуна (8 јула) 1878 закључена са Аустро-Угарском. Она је имала да послужи као увод у стварање тешњих привредних веза између два суседа. Аустро-Угарска је узела на себе да изврши регулацију Ђердапа, задржазајући себи право да по Ђердапу регулише пловидбу, признајући при томе Србији само право највећег повлашћења. Истом конвенцијом Србија се обвезала да сагради железницу Београд —Ристовац и Ниш—Цариброд. Овом је конвенцијом било предвиђено, као основ будућег трговинског уговора, или закључење царинског савеза или јаче фаворизирање међусобних трговачких односа, нарочито у пограничном промету. Ова конвенција, дата као награда за политичку помоћ коју је А.-Угарска учинила Србији на Берлинском Конгресу, везивала је Србији руке већ у првим годинама њене независности, утолико више што је Србија желела да заведе заштитне царине и да у својој трговинској политици буде што самосталнија. Положај Србије био је погоршан још и тиме, што се према тексту Берлинског уговора она могла ослободити капитулација и турских уговора само закључивањем нових уговора са заинтересованим земљама. Србија ј.е одмах по Берлинском конгресу почела преговоре око трговачких односа са А.-Угарском, па како су се они отезали због супротности интереса она се убрзо обратила и осталим силама и у току 1879 закључила конвенције са Енглеском, Италијом, Швајцарском и Белгијом, те тиме делимично скинула питање капитулација и стања створеног турским уговорима. А.-Угарска је због ових конвенција почела на Србију бацати дрвље и камење, те је положај Србије према њој остао нерешен. Тежња Србије да се ослободи економске зависности према А.-Угарској нашла је резултата у сталном трговинском уговору са Енглеском (26-1-7 II 1880). Ну како је Србија ипак била највише упућена на А.-Угарску, закључен је најзад и уговор о трговини између ње и Аустро-Угарске, потписан 24 априла (6 маја) 1881. Овим је уговором избегнут царински савез, али је српска трговина и даље остала везана за аустро-угарска тржишта и поред тога што је српска трговинска политика остала у границама начела слободне трговине. От т прилике у исто време закључени су уговори са Италијом, Швајцарском, Русијрм, Бедгијом, Холандијом, Уједињеним Државама, Грчком, Немачком, Француском, Турском,. Румунијом и Црном Гором. Од њих су од веће важности уговор са Немачком (25-ХП-1882), због свог тарифског деда, и утовор о пријатељству, трговини и пловидби из-