Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

42

међу Србије и* Француске (18/30-1 1883), којим је дефинитивно решено питање капитулације и турских трговинских уговора. Ови уговори нису одговарали српским привредним тежњама заштити домаће индустрије и били су неповољни са финансиског гледишта. Њима је било предвиђено двојако царињење, специфично (по тежини) и по вредности. Увозник је имао право избора, а царине по вредности кретале су се од 0 на 6,7, 8, 10 и 15°/ 0 . Царина од 15°/ 0 обухватила је луксузнију робу: дуван, кафу, јужно воће, парфимерију и т. д. Да би се ублажили недостатци ових царина, српске владе су успеле да аутономним законодавством оптерете увоз на ова три начина: 1885 заведен је порез на обрт, који је у главном теретио увоз; 1891 донета је одлука да се царина наплаћује у злату, а не у сребру; 1896 заведене су нове трошарине на један низ предмета који се нису производили у земљи. У Србији се осећало да су закључени уговори штетни по српске интересе, те се зато тежило да се Србија ослободи зависности према А.-Угарској. Зато су почели преговори с Русијом, закључен је уговор с Румунијом и покушало се да се помоћу нижих железничких ставова српски извоз упути ка Солуну. Ну све је ово остало без великог резултата, те је Србија 1893 са А.-Угарском морала закључити нови трговински уговор. Њиме су ублажени недостатци раније српске трговинске политике; повећани су ставови у скромној мери и укинуто царињење по вредности. Како се Србија временом све више економски развијала, све су се више осећале штетне последице њене економске зависности према А.-Угарској и ако је Аустро-Угарска била само посредник за већи део српског извоза. Због тога од почетка владавине Петра Ослободиоца, па на даље, Србија почиње одлучну борбу са својим северним суседом. Она свом снагом ради на реорганизацији своје трговине. До овог времена преко Пеште и Беча ишло је преко 4 / 5 српске спољне трговине, а сад се живље почело радити да се српски извоз упути на Солун (Александрију, Малту и Италију), затим доњим Дунавом преко Галца и Браиле. Уз то Србија се заштићује својом новом царинском тарифом и у својој уговорној политици она не тежи толико за повољним условима при увозу у суседну монархију колико тежи да добије повољне услове за транзит преко ње у Немачку, Белгију итд. Да би пак проширила привредну област, те тиме стекла више угледа при преговорима, Србија је радо прихватила и радила на идеји царинског савеза са Бугарском и још 1897 зкључила са њом уговор, који је сматран за претечу царинском савезу. Царински савез склопљен је тек 1905, али до његовог оства-

рења није дошло, јер се томе А.-Угарска огорчено одупрла. Ови постигнути успеси наносили су ипак доста штете повлашћеном положају Аустро-Угарске на српском тржишту. Због тога су у 1905 год. почели преговори између Аустро-Угарске и Србије ради закључења новог трговинског уговора. Ови преговори су прекинути због објављивања царинског савеза између Србије и Бугарске. По обавези Бугари нису смели објављивати свој уговор са Србијом пре но што Србија не закључи трговински уговор са Аустро-Угарском. Осећајући да су јој царинским савезом српско-бугарским угрожени политичко економски интереси, Аустро-Угарска је прекинула 12-1-1906 год. преговоре о закључењу трговинског уговора са Србијом, пошто је претходно још 9 јануара 1906 забранила увоз и провоз стоке, сточних сировина и пернате живине, живе и клане, из Србије. Ова је забрана трајала до 9 марта 1906. Како су трговински уговор и ветеринарна конвенција престали 19 фебруара 1906, то је 9 марта исте године провизорно допуштен увоз стоке, сточних сировина и пернате живине, само се за сваки транспорт говеда и свиња имала тражити дозвола од угарског министарства земљорадње. Ова је дозвола важила до 25 јуна 1906 кад је Аустро-Угарска поново забранила увоз и превоз из Србије стоке, свежег и прерађеног меса и пернате живине. Ова је забрана трајала до 19 августа 1908, а тада је ступио провизорно на снагу трговински уговор између Србије и Аустро-Угарске. По том је уговору допуштен увоз свиња и говеда у закланом стању, перната живина смела се увозити у ограниченом броју, а исто тако клана живина и сточни продукти. Ово је стање трајало до 19 марта 1909, када је између Србије и АустроУгарске настало опет неуговорно стање. Оно је трајало све до 27-ХП-1910, када је у Београду закључен нов аустро-српски трговачки уговор, који је, ратификован, ступио на снагу 9-1-1911 год. Неуговорно стање је за економску еманципацију Србије од огромног значаја. Пре њега је Аустро-Угарска у својим рукама држала 86.50°/ o српског извоза, остављајући остатак свима другим државама са којима је Србија трговала. Овај се однос већ у 1907 променио на штету Аустро-Угарске, која је у тој другој години неуговорног стања имала само 15,78°/ 0 српског извоза. Изгубљени проценат пренет је на Немачку, Белгију, Италију, Турску, Русију, Француску, Енглеску, Бугарску итд., па су отада први пут узели учешћа у српском извозу Египат, Норвешка и Шведска. Немогући извозити више у Аустрију ми смо за нашу стоку и сточне производе брзо нашли нова тржишта. Кланичка предузећа су тада земљи учинила огромне услуге. Тада се због царинског рата