Spomenica studentima

Говор Министра просвете Господина Бож. Ж. Максимовића

Ваше Величанство, Господине Ректоре, Господо, Сабрали смо се данас не camo да прославито нашега школског патрона Светитеља Саву него да се сви скупа и заједнички поклонимо, побожно и стерно, сенита оних који су као васпитаници овога дома нашли смрт за слободу и одржање своје Отаџбине. Дошли cmo да изречемо свој истински и дубок пијетет, без афектације и патоса, и да нашим топлим и искреним молитвама освештамо скромни споменик наше пажње и наше захвалности. Скромни споменик на коме су просто и неразметљиво урезана драга имена младих покојника који су скромно и нечујно умирали за Краља и Отаџбину. Неумитна смрт, пред којом су сви једнаки и која не зна ни за чинове ни за рангове, ни за време ни за године, поравнала је и сјединила на том споменику скоро читав један појас омладинаца са разних страна и разних факултета, из разних команада и разних фаза тешкога ратовања. Ту су заједно они што су умирали у слободи, и они што су нестајали у заробљеничким тамницама и непријатељским крвавим губилиштима. Ту они што су падали уз фијук зрна и грмљавину топова или подмукле ударце сумарена, и они што их је коса смрти покосила безгласно и безшумно. Затим, заједно они што су под заставу дошли по позиву, и они што су дошли као добровољци. Ту борци из оперативне војске, и об-

7