Spor Jov. N. Tomića i A. Belića

8

стоји чисто и разговетно само мх. А у Васићевом читању и тумачењу тога текста стоји ипак зуб као у Вулићевом првом издању, а не ујкх и угх(), како би требало, да је Васићево читање рађено према фотографији. Јасно је, дакле, да је читање тога текста г. Васић узео од г. Вулића. А можда је г. Томић баш за тај текст највише осумњичио г. Вулића!

После овога ја тражим, у интересу научничке савесности г. Вулићеве и г. Томићеве, да г. Томић тачно означи, који су то „неки“ натписи, који су били прво наштампани у Старинару, а за које то г. Вулић није рекао, и шта значи његово сумњичење г. Вулића у овом послу.

Ја сам рекао да г. Васић није добро протумачио и издао натписе, које је после тачно публиковао г. Вулић.

Г. Томић, са наивним самопоуздањем, и пре пет дана и сада, када је имао доста времена да савесно пореди оба издања и да добро промери што тврди, категорички изјављује: да он није могао, поредећи издање г. Вулићево и г. Васићево, да се увери да међу њима има икакве разлике.

Ствар је ову врло лако и просто констатовати.

1. У натпису у Старинару Н. Р. П за 1907 г., Додатак, страна 23, г. Васић чита Ајшппо. То не ваља. Треба као у г. Вулића ајшппо. Јер онако како г. Васић чита, Аћшипо значи особно име; а та реч није особно име и никад то не може бити, већ значи просто „храњеник“, „питомац“ (7бв па). Из тога се види, како у епиграфији мале ствари могу да покажу велико незнање.

У истом натпису г. Васић чита С, Е(етанив или Кера 5) Са зНапиз. Узгред да поменем да је према фотографији и транскрипцији требало почетну заграду ставити иза 2. Г. Васићево „или Кесанз“ не ваља, јер је Кег овде породично име и може гласити једино Кевајиз. А Кесаз би значило надимак, који овако меша г. Васић са породичним именом. У г. Вулића јетачно само Кеса вз.

2. У другом натпису (стр. 24) г. Васић чита ХГ.