Spor Jov. N. Tomića i A. Belića

11

ђ

Још пре него сам се решио да Вам упутим оно прво писмо, знао сам добро с ким имам посла. Поменута полемика Ваша с г. Решетаром казивала ми је више него Ваша фотографија, коју човек из ње може добити. Па знао сам и го да, у овом мегдану, нећу према себи имати само Вас него читав један фронт, ту ме је утврдио Ваш одговор. Јер — осим ако се не варам не изгледа ми да сте Ви могли бити онако кратковиди, као што изгледате у њему. При свем том што Вас врло: добро посматрам у оној полемици са г. Решетаром, и што тамо има пуно које чега, чега има и у овом Вашем одговору, ипак не изгледа ми да сте вољно могли бити толико затворених очију према истини. Ако се у томе варам, и ако је оно у целини Ваш напис, у толико горе по Вас!

Тамо има много које чега од чега само Ви можете црвенети. А то Вам не гине, јер ја нећу бити милосрдан као хришћанин. Ја чак нисам ни као Мојсијев следбеник да исповедам: око за око. Одавно сам присталица Гарибалдијева аксиома: ко мене у леђа, ја ћу њега у лице! Само у тој борби нећу се служити вашим средствима. Лаж на страну, него истину на среду! У осталом то и одговара мотиву нашега спора.

П

Има само једна ствар у Вашем одговору, коју нећу претресати.

То је оно Ваше пребацивање мени за некоректност према Академији.

Да сте Ви човек, који има права да ми то пребацује, верујте ми да бих то одмах примио к срцу. Али Ви, господине професоре, немате права на то. Ви, у том погледу, имате само да ћутите и муком да ћутите. Разлоге немојте тражити, јер кад их сами знате, немојте тражити да их јавно саопштавам. За Вас лично.