Srbadija

Св. 1.

15

дан глас пиштао је по собама, и човек се чисто бојао да хода по њнма. Кад се смркавало, онда је тек јако пиштало! 15етар је по дворцу тако ујао, као нигде на другом месту! • • • Исгина, јесен је била, али још никад не беше тако мрачна, као у овој куКи! • • • Трећи дан разболе се краљ, по што се са леди Бировом свадио. Из кревета је питао за човечуљка Пнпа — прошлу је ноћ баш о њему сањао, како се Пнп лудио, и како се он на то слатко смејао; али Пипа је већ одавно из дворца нестало. Дворани јаве да је краљ болестан, а лекариодмахдођу, и однесукраља уМид-Лозијен. Леди Бировој није ни збогом рекао, јер су се њихдвоје били завадили; од њеног пратиоца дознао је краљ, да је леди љубав проводила са неимаром. Леди је била о;калошћена, невесела н плашљива; она не имађаше дубоког осећања, него је одмах желела, да су сви око ње весели, и да се њеној лепоти диве. Асад се краљ поболео, и — однесоше га! Краљица је у Единбургу јавно говорила и тужила се, како се она боји, да је она иста онасна лепотица њеног мужа опчинила или отровала, која га је пре у својим замкама држала и тако заслепила, да се с њом незаконнто венчати морао. Краљу је све горе и горе бивало, а народ је јавно роптао н прегио такозваној лепој вештици. Становници из Кинчардајна чувши го, долазили су пред прозоре новог дворца на језеру Ејву, и ту су јој претили и грдили је. Изгледаше, као да је вика народа н бура природе у договору била. Густи облаци бивали су све црвенији, таласи на језеру све већи и већи, а у ходницима дворца дувао је ветар несносно, као да је још удворцу човечуљак, и да кречи са својим гадним гласом. Леди Бир беше у великом страху кад виде, какојенапољу непрестано гадно време. Краљ је отишао, он је болестан, а шта ће с њом бити, ако он умре? Тада би она била без обране и сирота? ! Она је видела народ, што се око дв орца скупљао, и чула је, како је оптужују, да је она краља опчинила и отровала; он је увек здрав био, но од како је у овај дворац ступио, што је својој тајној љуба.зници сазидао, од то доба почео је јако венути. Леди Бир исповедила је своју невиност седом игуману, али то беше све узалуд, јер онјесамо махао главом, и грехе јојпраштао. Она пошље по неимара — алн и њега је нестало изКинчардајна. Онаје знала, дајујеон већма љубио нег ико на свету, и била је уверена, да би је он од свију нападаја бранио, кад би га она са љупким осмехом погледала — али, и он је отишао. Тада се наједаред свуда глас распростре, да је краљ умрг.о, и нико није знао од какве болести. Краљица намераваше, да се леди Бировој освети, коју је она већ од толико годииа мрзила. Народ се тако побуни, да је клетва његова чак и до дворца допирала, где С У -^УД 11 "ред капијом викали и проклињали леди Бирову. Ветар је све већма и већма дувао, народ је сваки дан претио и проклињао, аледи се не смеде на прозору показати. Лепа, охола леди не могаше тај опасан жнвот дуже сносити, већ једно вече прилегне мало да се исплаче, и у плачу издане, а није управо ни сама зналаза што умире. Она беше навикнута да је ко љуби! • • • Дворац удова краљица наследи, јер га је краљ о свом трошку сазидао, а она га поклони манастиру заједно са богатим приходима, али под тим условом, да га оставе да се сам разруши. Ко се већма томе радовао, него калуђери? Кухина јеи од сад на печење мирисала, а „братија" не мораде изумрети, јер им краљица допусги, да опет ђаке и калућере у манастир примају, и да ћелије сваке године поправљају.

Први калуђер, кога су они у братсгво примили, беше Анџело Бернини, који је своје велико имање манасгиру поклонио, те га је због тог „братија" јако волела. Међу њима био је он најпобожнији. Неимарством није се никад више бавио. Само је радо у вече долином у запуштени дворац ишао, који је већ почео опадати. Ту си га могао видети, где по месечини читав сахат неуморно тамо амо хода: час брзим корацима као да га ко јури, час лагано, гледајући горе у небо, као да се богу моли. Често га је „братија" у јутрунашла, где као мртав поред капије на земљи лежи. Тада би им рекао: „то ми беше последње дело, и тако је брзо умрло, ја се молим богу за његову сироту душу." Много је већ година протекло од тог доба; једаред, беше го онет јесењи дан, а ветар је јако дувао, зачу се из запуштеног дворца вика, којајечак доманастира допирала, у коме су млади калућери становали. На ту вику отрче уплашени калуђери у дворац и иађу брата Ангелуса где крај капије лежи, и скоро да нздане. Биојеистина још при чистој свести, ал га за то ипак нису могли у манастир пренети. Један калуђер, који се првн ту код њега десио, исноведно га је, и у тајним списима манасгирским, за које су дуго време само калуђери знали, уведена је н његова нсповест, која овако гласи: „Ја сам тај дворац сам унесрећио, који сам га сазидао. У његове зидове узидао сам несрећу и проклетство, и због тога су краљ и она морали умре/ги. Она је умрла ожалошћена, и од читавог света презрена. И она ипак беше лепа, н како се слатко смешила! • • • Ја сам при оној свечаносги на само ухватио човечуљка, стао сам му коленом на прса, и он ми мораде све исповедитн, што је год знао о леди Бнровој, све до последње речи; он ми је усамргном страху, саизбуљени[\1 очима, све рекао. • • • 0, како је тада гадан био! ■ • • Он ми је све њене тајне и њену поквареност открио, и рече ми тада, да се она само са мном титра, и да • • • и када је завршио, тада сам га удавио; то се десило за џбуновима остраг код башченог зида. Није ми била намера, да га убијем, јер човечуљак ми није ништа скривио, али ја сам то у беснилу мом учинио. Кад сам после тога видео да јемртав, а ја сепрепаднем, и бацим га за џбунове. За тим сам са леди Бировом говорио, и свебеше —истина! 0 ,што не могох њуудавити, и тако ју раз-

мрскати, као човечул>ка!

Али ја сам јој

се ужасно осветио. Ја сам дворац проклео, који сам јој еазидао; у месго да сам ружу узидао, пренео сам лешину мртвог човечулжа на не довршен свод, и гу сам у по ноћи сам овим рукама узидао мртву наказу у камеиити свод, и — проклетство их је моје постигло: сви који су у дворцу становали — сви су умрли, дворац се донас сам од себе разпада, извнкан је и свако га се клони. Ја ћу доћи у пакао, тодобрознам: јер јапостадох убица. Молим вас, кости сиротог наказе сахраните! • ■ • А ја — ја ћу можда у паклу дознати, за што је све то тако морало бити! Можда ћу и њу из пакла видети, како се у рајусмеје са њеним вечитим осмехом — какосесмеје лепо, невино и ладно.« Са тим речима издануо је калуђер Ангелус. Скелет човечуљка нађу заиста гамо где им је он рекао. Тадашњн игуман, млад, добродушан човек, заповеди, да грешника н жртву у један гроб сахране, и то у манастирску гробницу. лМожда ће се тамо споразумети," рече игуман са необично озбиљним осмехом. Дворац се, по вољи краљичиној, сам разрушио, и данас се могу само развалине видети, које месец ноћу са својом гамном свеглошћу обасипа.

Манастири и цркве у Херцеговини. Написао Вук ВрчспиИ. I. Г Б е с у и к а к в и с у манастири. Свуда ио нашемународу, ђе су Турци живјели, после пропасти царства и господства српскога, као и онамо, ђеи данас живе, видимо да су наши стари зидали манастире по усамјеним шумама и пустарама, а највише у каквој дубодолини или измеђ кршовитих главица, а нигђе на видику или близу пута, тако, да се риједак који од ових самостана могао виђети, но тек онда, кад му се путник на један пушкомет, или мање, примакне. Овој намјери нашијех старијех мученика, народњака и калуђера, нека се нико не чуди, него нека се свак са вјечном захвалнопгћу у чуду чуди, како нам од ондашњег турског зулума н један манастир претече, и како могаше учувати, и оци синовима на аманет предавати цркве, у којима се данас мирно крстимо, и дохранише у цијелости православије, па и све народне обпчаје, с којима се можемо дичити и ионосити. Зидалису их — као што рекох по пустињама за то, да турски обијесни зулумћари хотимице и нехотимице не насрђу и не свраћајуу манастире, јер кад гођ би им у госте дошли, од два зла не би их никако једно мимоишло, т. ј. ако им не даду све оно што би тражили, или би поклали све калуђере, или запалили цркву и манастир, као што се то више пута догађало; јер раја обичава рећи: не пита Турчин има ли, него дај! А што их нијесу нигђе близу пута зиђали, главни је узрок био, да се о божићу и о ускрсу, као и на празник оне цркве народ уњ сабира и мирно Богу моли. Овакових манастира има данас у својој битности у Херцеговини седам осим много више некад оглашених у развалинама — и ови су: 1. манастир Ду жиу Шуми (кнежина нахије требињске), храм цркве: успеније богородичино. 2. Завала у Поново, храм цркве: ва<веденије. 3. Добрићево уБрдима,храм цркве: воведеније. 4. Ж и т 6 м и шли! у Стоцу, храм цркве: балаговјештеније. 5 Гбранскб *) у Пиви, храм цркве: троичин дан.

*) О овоме манастиру народ приновиједа, да га је сазидао некакав Гаговић родом Пивљанин, које га су Турци ђететом потурчили н послали на цареву војску, (противу Руса на Озију) па му је тако срећа послужила, да је пашом постануо, и султан га после именује везиром херцеговачким. Затекао је био јошт матер у животу, која га наговори, да сазида ови манастир, и да га оловом прекрије за његово здравље и душу његових мртвих.