Srbadija

СРБАДИЈА, илуетрован лиет за забаву и поуку.

Св. 3.

Наравно, да калуђер на саму једну проскуру проскомидише, и од једнога вина у светом путиру у крв и тијело преобрази, а све друге проскуре стави у једну врећу, а вино саспе у мјешину те у манастир носи. Ио свим кућама, које славе они дан крсно име, калуђер је дужан поћи с ђаком да учини прекаду мртвим, а само код једнога домаћина на ручак и на вечеру, обично код најпрвога главара оне породице. Ево како прекаду у свакој кући чини: Издроби на трпези шеничног квасног хљеба ситно као наФоре; стави петрахиљ, донесу му на чему мало жерави и тамјана, којега калуђер његовом руком стави, прекрсти руком очитавши обичну молитву: „Кадило тебје приносим Христе Боже наш, и т. д,домаћин окади најпре икону (ако је има),па сву гологлаву около триезе налазећу чељад, а сваки приФати десном руком од дима тамјана к себиподнос. Калуђер сад очита обичну јектенију над оним раздробљеним хљебом, и настави: „јеште молим сја о упокојених душ рабов твојих н. пр.Петра, Ђура, Санду, Ефимију, Росну, Мићуна," и сва остала имена која се у кутњој читуљи налазе. Кад све мртве спомене, прелије они издробљени хљеб вином у накрст; он најпрви узме један комадић, а за њим сва кутња чељад и намјерени званице — мушко и женско — па како који стави у уста да поједе, рече да га свак чује: Бог да им душу помилује, а живим дарује здравље и напредак. *) По ручку сваки калуђер извади из њедара чисте карте од писања, и дивит иза паса па нонуди ко оће да пише мртвијем за душу а живим за здравље. Напише на ноловици листа с једне стране „живи", а с друге „усопши". Најприје записује домаћин: Запиши ми дуовниче! оцу н. ир. Милутину и мајци Анђуши за душу, па брату Кетку и стрицу Николи и т. д. — А сад упиши за здравље моје, мојега брата., еинова — све поименце колико их мушћи у куЈш има. —|Кад домаћин свршв, -одма овако ночну редом сви званице оне куће. За свако поједино име плаћају калуђеру по један стари аустријски крајцар, а садашњи 3 новчића аустријске вредности. Кад калуђер овако понише у кући ђе је ручао, отиде с ђаком по свијем кућама које они даи славе крсно име, и свуда овако једнак« записује. Свакоме се домаћину и зваиици чини не само греота; него и срамота, да дај-буди за очину и мајчину душу не запише, и иема тога, који не ће ио неколико мртви или живи имена записати, па за то сваки зва-

*) Обично свуда у ове крајеве, главе крсна имена у јесен кад је кућа пунана свега. Ко славн Митров-дан, зову их: ,,мнтровштацн", Никол>-дан „никољштаци", Јован. дан по божнћу „јовањштаци" и т. д. Ако и нијесу у цркви сви они, који крсно име славе, опет се својакају као — они веле — једно-крсно-имењаци.

ница понесе собом, кад на чије крсно име пође, по један грош најмање, а многи понесу и потроше два или три гроша. Сва ова имена, мртви и живи, дужан је калуђер о првој дојидућој летурђији споменути их на сав глас све с краја до конца; а док он имена сврши, ђак непрестано поје троједно „господи помилуј"! У случају кад је ових имена преко стотине — као што чешће пута бива калуђер држећи у рукама лист карте на коме су имена пописана, отпоје јектеније „јеште молим сја о упокојенији душ здје написани"; а за живе: „јеште молим оја о здравији, спасенији и т. д. о здје написани Ј . Кад свешгеник служи летурђију у каквоме селу о крсноме имену, или у каквој другој пригоди, а особито кад укопа мрца предцрквом, обичавају многи сељаци платити калуђеру или попу четири гроша, да му прекади гроб оца му или мајке, брата, сина, стрица и т. д. Свештеник стави на себе петрахиљ и одежду, и изиђе с кадионицом из цркве па над гробом, ђе му каже они те плаћа, очита јектенију непрестано кадећи кадиа оницом, и спомене на своје мјесто име мртвога. Ко гођ се пред црквом нађе, сваки приступи к гробу и док свештеник сврши стоји гологлав, те сваки да се чује, рече: „Бог му душу опростио". 0 празнику цркве манастирске, силни народ мушки и женски из прирођене му побожности долази, па не само из оближњих села, него и из удаљених. Ови -празник народ зове ,,дернек", по Далмацији „сајам", а у Србији „вашар". Свак се обуче што најљепше има, а ако нема заимље у каквога пријатеља, а при том сваки ко пушку носи оружан. Нема текуће, која неће негпто цркви донијети или послатиуиме завјета, н. пр. вуне, сира, масла, и жутог воска, а највише у новцу колико му стање дозвољава. Која кућа нема ни стоке ни уљаника, нити пак новаца, она ће донијети — или у цркви манастирској купити једну воштану свијећу, и сваки је својом руком ужди и прилијегш прикојој он оће икони да преко летурђије тори; а кад целива икону, укојој је изображен светац оне цркве, сваки остави у новцу колико ко може. • "4 • Мацастир је они дан дужан дати свакоме. чојеку иод оружјем по једну или дввјв ча'цш ракије. Свак пољуби игумана У руку, на после калуђере ђе кога нађе, а они свакога благослове рукомнад главом. Кад гођкоји к руци приступи рече: Дуовниче благослови! а калуђер: Бог да те благослови! или: да си благословен! Многе отличие кнезове иозове игуман на ручак; али нардд зна да ко гођ они даи шједе за трпезом, која се зове „вакупска трпеза", да му треба записати тако зовому: „парусију" најмање 40 гроша, а највише златни дукат, за спомен мртви и живи.

Ево како се то записује: Прн свршетку ручка дође један од калуђера с нарочитим теФтером, а иокрај њега стоји ђак, који му држи дивит од писања, а други један велики црквени пјат. Игуман манастирски, који вазда шједи у чело трпезе, рећи ће: Браћо христјани! коме јеБогдао, и коме сенамјерило, икожели од вас да записује имена својим мртвим за душу а живим за здравље, нека пише парусију на славу Бога и овога божјега дома н пр. „успенија богоматере". С чела трпезе почне сваки редом казивати имена, а калуђер у они тефтер записује како му ко казује, и то наједној страни живе, а на другој усопше, и тако сваки на около трпезе док се свиизреде. Како који сврши казивање својих имена, одма баци ђаку на они пјат колико највише може; тако да сваки види колико је ко дао. *) Кад је све свршено, калуђер преда игуману све сакупљене новце и теФтер са уписаним именима, а у најпрву дојидућу неђељу служи се свечано летурђија, за упокојење душа и за здравље живи. која се у оном теФтеру налазе записана. У вријеме велнкерадње уманастиру, као н. пр. сијање, жетва, окопавање кукуруза и овим равне радње, сваки јекалуђер дужан даприможе колико може, као и сви остали ђаци и момци манастирски, а то бива онда, кад игуман види, да момци и радници нијесу кадри онако брзо и као што треба свршити. Ако пак не помогну радницима, они су приморани да друге послове манастирске извршују, које ђаци и момци раде. Но ни једна тежачка радња не спада на калуђерепод силом игумана, но од њиове добре воље и за опћукорист. Никаквој жени у манастиру није допуштено под никаковим видом преноћити — као што сам овамо уз мимогред казао — осим само матери, удатој сестри или тетки којега какуђера, но ни ове никад нити дођусаме, нити преноће, него вазда мора бити по једна стара. Ис-тина да сваки калуђер своје женске у својој ћелији придржи и о сопственом трошку угости, али опет свака кад дође те посјети сина или брата, унука и т. д. донесе неки — макар и мали дар — игуману и свакоме калуђеру, бојећи се да не би забадава манастирски хљеб јели, које они зову „вакупско" (црковно). Кадгођ ко од инороша или од чипчија манастирски дође макар каквим послом, дужни су калуђери да га спреме да руча с момцима и ђацима, но ови ако нема времена чекати, или је већ ручао, даду му свакако да пије ракије али вина, и за то што у народу постоји старинска

*) Ја сам при овакој трпезн седио у монастиру Дужи, у Шуми год. 1863-ће и као свн остали заинсивао, премда калуђери ннјесу то од мене изискивали. По другим херцеговачким манастирима — колнко је менн познато, не давају народу ручак, но само пиће.