Srbadija

94

СРБАДИЈА, илуетрован лиет за забаву и поуку.

Св. 6.

Др. Светозар Милетиђ. У Шајкашкој, у том јуначком крају сриском, у скровитом селу Мошорину, од честитог Србина занатлије роди се Светозар Милетић, дне 10. Фебруара 1826. године. Приказујући слику ову, износимо ево неколико бележака о иореклу, о детинсгву, и о потоњем гр^ду и раду његовом, као ш го слушасмо из најпоузданијих уста о томе; радн смо тим, на руци бити иовременом вештијем од себе биографу живота овог знаменитог Србина и дати за пример и за углед омладини, да види како ваљано Српче грудбом и радом може да изађе до послетка чесгит човек и ваљан Србин, на хасну и на дику своме народу. * # * Порекло Светозара Милетића лозу води од старога племена Уавишића из Костајнице, варошице на Јни, на граници хрватско-турској. КућаЗавишића(тако се призиваху нредци Милегићеви) била јака и чувена задруга у Костајници почегком осамнаестог века и бројала сед амдесет душа. Једному од млађих задругара ге куће било име Милета; беше то човек омален, покрупан, срчан и храбар. Умрво им био кућни старешина, те ће задруга бирати другог. А ио обичају, гледало се у таким приликама, где-год могбуде, да бирају о божићу. Тако учине дакле и Завишићи. На бадњи дан о вечери, лупајући орахе, узму иразних љусака орахових, свакој мушкој глави намене по једну и налију вином, па оставе у прозору да преноћи; чија буде у јутру (на божић) најнунија вином — тај ће бити кући старешина. Милетина љуска орахова била најпунија и он носта глава, старешина кући Уавишића. Обилазио генерал сваке јесени границу, па дође и у Костајницу. Ходећи кордуном, виде дуж границе гробове, па ће запитати чији су. Из нратње његове изађе Милета и рече: гробови су Срба граничара; поубнјаше их из ћеФа Турци отуд преко међе. — А где су гробови Туркеша; зар ви њима го праштаге? — Не прашгамо, ал их не смемо да бијемо; така је заповест од цара. — Удрите и ви њих у мој одговор, рећи ће генерал. Из једне пушке убиј десет, ако можеш. Куп'те чете, па се бран те од Турака по вашем обичају; цар вам за сад не може помоћи, нити ће ком шта због тога бити. — Кад је тако, одговори Милета, ја ћу први чету сакупити. И Милета доиста сакупи чегу 300 јунака, од којих су 3 Ј увек уз њега ишли као перјаници, а с остали чувао границу од Турака. Па, као шго то већ бива, почну чегници Милетини прелазити мећу и отимати марву и стоку од Турчина. Кад дозна за то Милета, удари на њих злим и попрети им смрћу: „Нису Срби хајдуци, лопови и харамије, рећи ће им, в ћ јунаци да чувају земљу цареву и бране се од навале турске!" Момци му више од Турака ништа не отеше. Тако Милета четовао гријест и две године, па и осгарио те отештао. Цар му пошље на дар коња под сермамом; кад је јунак и нод староет сабљу паше, нек' и у старости и коња јаше. М илета је Турком толико страха задао и јада починио, да су чак у Цариграду буле децу расплакану плашиле: Ето иде Милета! Кад се по том измире Немац и Турчин, заишгу Турци од цара главу Милетину. Шао било цару Милеге јунака, те по свом човеку норучи му, да се уклони куд из Костајнице, с границе. И Милета доће са својом големом нородицом и дружином у Бачку, и насели тамо село Милетиће (данашње Рац-Милетиће). А да траг заметну испред Турака, про-

зову се одјако Завишићи по имену Милетином Милетићи * * * Милетин син Сима дође за младости у Нови Сад у трговину к Жикићу. У кући грНовца овог била девојка нигомица Рушњакиња. Сима се ожени њоме и пресели у Каћ, у Шајкашку, где му Жикић за верно службовање поклони кућу једну. Сима изроди сРушњаком петнаест синова и три кћери;кажу, да се три пут близнила. Синовима надене он имена праотаца израиљских: Аврам, Исак, Јаков и имена синова Јаковљевих. Аврам је био најстарији син у свог оца Симе Завишића — потоњег Милетића. За малена изучи трговину у Новом Саду и по својој 18-ој години сгане у трговцаМомчиловића као препродавац. С једним другом својим узимао би од Момчиловића еспап под рачун па ишао по вашарих с тим еспапом на иазар, као што је то онда обичај био. Скрпив лепу крајцару, врати се кући к оцу свом у Каћ. Лепо се носио по моди тадашњој; у јапунџету од дванаест пола, у чакширах са златним портом, шешир тророгат на глави — дође Аврам кући. Та се мода оцу му Србенди не допадне: „Свуц' де то руво туђинско па обуци гуњ, те пођи с браћом у рит, грску да косиш" — рекне му. Аврам оде. Не оде у рит, трску косити, већ у Вилово и у ,/1ок за учитеља; учитељевао за две године у та два села: до подне у једном, но подне у другом. Ожени се Кагом, кћерју попа Аврама Риђичког из .1ока**), па се онда одсели у Мошорин. За њим после пређе и таст му на нарохију мошоринску. У Мошорину купи Аврам кућу од некога Грка Димитрнја, који се после одсели у Вел. Бечкерек — и Аврам стане трговати. Кућа та, преко пута цркви мошоринској, стоји и данас, и властитост јеПерсиде удовицеТиме Живковића а синовца на гласу некад обрштра тог истог имена. Аврам изроди са женом својом Катом тринаесторо деце, од које заживе и обрасту: г Борђе, СимаиЈован, и кћери: "Булка, Соса, Вата, Алка, Ната и Христина; друга помру за малена. С Ђорђем отац грговао у кући, Јована одели и купи му кућу за себе. Средњег сина Симу дао био на занаг чизмарски у НовиСад, у мајстора Буре Бошњаковића. Изучи Сима занаг и оде у „вандровку" у Пешту и Будим, отуда у Кечкемег, па у Стојни-Београд. У Кечкемету било гада још цигло две српске куће и осамнаест нумера (домова) Грка све богатих трговаца, од којих је, на пример, кућа ТрандаФилова имала седам дућана у вароши; у Стојну-Београду беше још јака српска опшгина — у Пешги до 200 кућа српских, понајвише трговачких: јаких стањем и имањем; у Будиму био Табан управ српска варош, нарочито Србљи занаџије беху први и на гласу- • • На два писма очина, дође Сима кући к оцу у Мошорин. Колко му се отац Аврам обрадовао, толико браћи био немио његов повратак — н Сима се не скраси у дому очеву. Изађе из куће, узме у суседству собицу једну под кирију, у кући Мије Зјачића, на стане радити занаг. Радећи, мучећи се и таворећи, од зараде заштеди до 400 Форинти шајна. Продаваће се на добош кућа двојицс браће Игње Јовановића, Боже, тадаш-

*) Г1ре неке године случајно саетасмо се у Новом Саду са момком једним из Рац-Милетића. На питање, откуда је. рече нам : Из тог на шег села (то јест, из Рац-М илетнћа). А на питање како се зове, одговори, да му је презиме МилетиК, али је В ушевац« Стари су му, вели, били Србл>и, ал се одавна нобуњевчили. **) Од њега се сачувао у цркви мошоринској протокол »крштајемих« —- писан по старински: језиком срнскослов ен ск и м.

њега проФесора српске гимназије новосадске; била кућа трошна. Сима рад био, ту кућу да купи; али, како је још био годинама недорастао (минорен), не пусти га власт да и он салицитује. Оде к оцу. Овај се зачуди и зарадује, кад ч ЈЈ е °Д њега, како је привредио и заштедио новац; узме му кесу с новци и поменуту кућу купи на лицитацији за 156 Фр. шајна. То је кућа она чело цркве мошоринске, и стоји и данас. И Сима се окућио; покрнио кућу своју и лепо оправио — па ће да се жени. Замиловао био Кату Крунића, кћер из куће газдачке. Али у Кате био стриц арамбаша, па и брат јој пошб трагом стричевим — те отац не даде Сими да је узме, него оде Сима у Црепају и оженн се Тодом Рајића, родом из Баваништа, коју је тетка јој Ана узела била још малу под своје, па се после по њеном презимену и презивала Живк о в и ћ а . . . Од Симе Милегића и жене му Тоде роди се седмородеце:Светозар,Ката,Драга, ТБока, Паја, Александра и Ана. И Светозар се одабра између браће и сестара, и упуги се из малена стазом, која води к виделу и истини, да се наоружа науком и знањем, до послетка да на браник изађе за свој драгн народ српски. * * * Светозар Милетић роди се у среду трапаву, баш у подне — то је било године 1826. дне 10. Фебруара, као што забележисмо с почетка, у глави чланка овог. Из малена био Светозар врло мирне нарави; с децом другом слабо се мешао. Кад се деца где играла, скрстио би руке на само гледао. Кад Свегозар поодрасте и буде за школу, одведе га отац у српску школу основну, у Мошорину, к Гаври Николићу, који је тада био ђакон мошорински и учигел., а поеле отишао у Ђурђево, у Шајкашкој, за пароха, где и данас парохује. По том био Светозару учитељ Аркадиј е Николић, данашњи остарели парох бајски. Велики дар, ш го тајао у маленом ђачету Светозару — појави се одмах у поменутој основној гпколи мошоринској: био јепрвиђак. Кад изучи часловац и псалтир, одведе га огац у Тител, у немачке школе. Рад је био, да му Светозар научи немачки, па после нек бира занат, какав усхге, јер је на то наменио био свога Светозара. У Тигелу, у реченој школи, у учигеља Чичерића и Вуковца. покаже се Светозар још и боље. За гри године изучи, гнто друга деца једва за нет. На испиту треће године пахвале учитељ Вуковац и директор Бегер Светозара као најбол>ег ђака свог пред многобројни слушаоци и пред Јанковићем обрштарем, тадагпњнм старешином тителским. После исгшта нозове обрштар Светозара к себи на ручак, почасти га, нохвали и обдари. Као што мало час наговестисмо, отацје наумио био, да Светозара на занат да — те ће из Титела с њиме у Нови Сад. Заиште у поменутог учигеља Вуковца сину школску сведоџбу — та је гласила из седамнаест предмета све само одлично. Доведе огац Светозара у Нови Сад да му избира занат и нађе мајстора . . . У Новом Саду био у то доба адвокат Арон Малегин, родом из Мошорина, у детинетву друг и саученик оцу Свегозареву у школи мошоринској. Сима оде са сином најпре к том пријатељу свом из малена. Кад Малетин види речену сведоџбу Светозареву, не даде оцу му да га води на занат, већ наговори оца а унуги ђака у гимназију. „Издржи, Симо, како знагн трошком за го-