Srbadija

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

Св. 1.

су се збијали у времену око св. Андрејске скуиштине. Међу остаиима био је н он озбнл.ан кандидат за секретара скупштннскога Гако, Да је за мало гласова избстао. Године 1860. био је секре гар депутације, којујекнез Милош био послао у Цариград да иште: 1. иово освећење повластице наследства у Обреновићевој породицн; 2. повратак права, да сеСрбија сама конституише; 3. извршење ХатИШериФа од 1830. године о иселењу Турака. ГГосле повратка из Цариграда, где је обавио своје дужности на задовољење свију, буде 1861. год. изабран за секретара преображенске скупштине. Ту је стекао љубав и поверење не мало евију скупшгинара. У знак тога вотирала му је скупштина 20. августа под бр. 141. адресу захвалности, која овако гласи: „Св. Преображенска скупштина, ценећи труде ваше поднешене са великим пожртвовањем здравља свога за време петнајестодневне радње њене, као и патриотско заузимање ваше за интересе народа и огачаства, актом овим изјављује вам свечано захвалност своју са уверењем, да ће се она свагда сећати разборитих и мудрих разлога, које је имала прилику слушати од вас при саветовању скупштинском и честом објашњавању различних питања. Одајући вам заслужену правду ову, скупштина је уверена, да ћете ви кроз цео живот свој остати на јавно осведоченој патриотској стази својој, не престајући никаде исповедати начела Преображенске Скупштине: начела законитости и свестраног напретка земаљског," Чим је ступио на поље полигике, показао се Ристић, да је за правац измереног корачања, па је том правцу и остао до сад искрено одан. У српским новинама и горе споменутим брошурама разјаснио је правац умерене странке: независност судова, минисгарска одговорност, слобода печатње и савршеније уређење скупштинске усганове. При претресу питањао министарској одговорностиуПреображенској екупштини рекао је: п Ја се не бих ни мало поносио, да будем министар у земљи, у којој министри не одговарају." У то доба израдио је по жељи кнеза Михаила са Даничићем пројект закона о печатњи, који је поднео министарском савету на претрес, а за тим је учествовао у мисији за сиоразумлење угарских Срба саМаџарима. Ова је ствар мање позната, а вредна да је наш свет има пред очима. За го ћемо је овде нзнеги. 1861. год. кад се уговарала погодба измећу Маџара и Аустрије, показивало се међу Србима уУгарској кретање духова, које је било наклоњено споразумљењу са Маџарима. У Србији су такође боља расположења ирема Маџарима била заузела месго старих ангипатија. У круговима владе чинило се, да би пад апсолутизма бечког олакшао и српски ноложај на истоку, јер ма како да буду расположени Маџари према источном питању, њихова слога са угарским Србима с једне стране, а с друге либерална Аустрија на равној снази са либералном Угарском, мислило се, да не могу тако штетно утицати у источно питање.као што је то чинила централисана, апсолутна Аустрија. У том расположењу духова решн се кнез Михаил да предузме посредовање између Срба и Маџара. Минисгар Гарашанин налазио се тада због свог приватног посла у Бечу. Кнез пошље Ристића к њему са упутсгвом, да покушају привести потпуно споразумљење измећу Срба и Маџара, остављајући, да они сами за ту намеру изаберу сходне путове. То је било у марту 1861. год. Ристић и Гарашанин походе угарског канцлераВајаи представе му потребу, да се сложе Маџарн и угарски Срби, за коју је цел нужно, да се сазове српски народни конгрес, те би се тим отворно пуг договору и споразумљењу. 15ај им одговори пнтањем: „Смем ли од овога саопштења учи-

ннти Јпотребу код Његовог Леличанства?" Већ само го шггање показује, колико је била та Мисија деликатна, тугаљива. Ма колико да је она смерала на мир и усиокојење народа, ипак је гада она још мирисала на демократнзам и револуцију, јер је узимала за своју основу братство народа.Онн разјасне још Вају на његово питање, да њихова мисија није званичне, но више је приватне нрироде и оставе му, нека он сам оцени, какво ће од ње учинити унотребљење. Још му обећају од стране кнеза симпагично понашање Србије према царевини као уздарје за полигику, која би задовољила народ српски у Угарској, а такво се обсћање у оним ровитим приликама монархије радо примало. Барон Вај им обећа, да ће дакле кроз који дан учиниги корак, да се српеки конгрес сазове. Ношто су примили то обећање, оставе Беч. У путу се сврате у Пешту. Ту их шурак кнежев, гроФ .Ласло Хуњади, упозна са првацима маџарским. ГроФ Андраши позове их на вечеру, где буду позвани још и барон Етвеш (доцнији миннстар просвеге), барон Подманицки (доцнији иредседник угарског сабора) и гроФ Ласло Хуњади. После вечере уђе се у разговор, којн је трајао 4—5 саги. Пр етресани су одношаји између Маџара и Срба угарских, као и одношаји између Угарске и Србије. Ови последњи лако су и брзо прецизовани, јер се чињаше, да ништа не смега доброј хармонији двеју суседних држава, које ће се, кад Угарека до!;е до своје народне владе, искрено нотпомагаги. Но први се нисумогли тако нлатонски одредити. Срби су били изнели питање о успоставл.ењу Војводине. То су Маџари сматрали као државу у држави. С тога маџарски пријатељи изјаснише се Рисгићу и Гарашанину, да о пдржави у дршави" не може бити говора, већ предложе заокружење жупанија по народностима, у коме би облику и Срби могли видити своју народност осигурану. Сутра дан походили су Ристић и Гарашанин Деака, и из разговора с њиме увере се, да се он у свему саглашава са Андрашијем и Етвешом. По што су неколико дана у то.м нослу провели у Пешти, сићу се Ристић и Гарашанин у Нови Сад, где беху најважнији Србн, преетавнцци иартије, која пристајаше на слогу са Маџарима. На челу покрета беху > Светозар Милетић н Милош Светић (Јован Хаџић). Мећу овом двојицом владаше тада неко лично неспоразумљење, које су Ристић и Гарашанин покушали у интересу ствари да уклоне. Док су се још они у Новом Саду бавили, сгигне глас, да је већ изишло царско решење о сазиву српског конгреса. Кнез Михаило желећи, да н даље прати и колико се може руководи ствар угарских Срба, одреди Ристића, да за време сабора буде у Карловцима, те да стоји у додиру са патријархом Рајачићем и народним посланицима. У Вечу су врло немило гледали на суделовање Србије у овом важном питању, па је с тога генерал Филиновнћ, командант у Земуну и царски комесар на сабору, чесго ударао на Србију и на Ристића, као њеног заступника, који је код патријарха био кнежевим писмом редовно акредитован. И сам Стојаковић није се могао уздржати, а да не осуди понашање српске владе у српско-маџарском питаи.у, на што му је кнез Михаил одговорио исто тако нисмом, које је био позват Ристић да састави. На сваки начин дакле био је Ристићев положај у Карловцима често врло тугал.ив. Како су даље текле саборске ствари н шта је тада закључивано, то је познато, а и не спада наовоместо. Довољно то нека се зна, да је услед Рнсгићеве мисије сазван ерпскн конгрес од 1861. и да је и он, ако и посредно, имао учешћа у тадашњим еаветовањнма на њему. Исте године отвориле су биле полузва-

ничне цариградске новине „Јоигпа1 с!е Сопз(ап1тор1е" нолемику против кнеза Михаила. Па го је Ристић написао одговор, у ком су биле првн нут изложене све тегобе нротив иорте. Европска журналисгика иазвала је тај акг маниФестом кнеза Мнхаила. У знак особитога задовољења са тим послом Рнстићевим даровао му је кнез Михаил злаган саха гКнез Михаило упознао је по дотадашњем раду Ристићеве способности на политичном пољу, па га с тога 16. октобра 1861. год. постави за свога заступника у Цариграду Радњу његову на овом иољу кнез је високо ценио и често му изражавао своје задовољсгво. У писму од децембра 1861. год. пише му министар Гарашанин овако: иКнез ми је заповедио, да ти изразим његово задовољство. Ми смо заједно оцењивали твоју вепггину, и заисга и признајемо ти је. Нисмо ни мнслили друкчије. Кнез триумФира, што је иогодио, да тебе треба тамо послати" 1862. год. догоди се бомбардање Београда. Застунник Ристић једнако је тада предлагао својој влади, да се порушење градова у Србији захтева званично и јавно, но Гарашанин је свагда одговарао: „Полако, не сме се ништа прескочити". То оклевање министрово учинило је, те је прошло време, кад се могао предаги по наваљивању кнеза Михаила нанисани акт односно тога иитања. Од онога времена осгали су миоги убеђени, да би Срби 1862. год. задобили много озбил. ■ није резултаге, да је следована она енергична политика, коју је Ристић влади предлагао, а кнез Михаил препоручивао. Година 1867. донела би тада већ боље наоружаној и више спремљеној Србији друге користи. Требало је четири године трудног сиремања, да се накнади оно, игго се могло 1862. године, ако не потпуно постићи, бар много знатније отночети; могао се тада бар још Мали Зворник иселити, ако не још који градић порушити. Кад се година 1866. огласила са свом својом озбиљношћу, пад кнеза Кузе био је први догађај, који је обратио пажњу дипломације на исгок. У Паризу се састала конФеренција, да уреди ствар румунске кнежевине. Ристић је мислио, да не треба и ту прилику пропусгити, а да се што за градску ствар не предузме, па је 2. марта писао министру Гарашанину: „Француска мсже затребати какву концесију од Русије, где би ова могла у замену, ако би хтела, што занас захтевати". У исти мах спровео је Ристић мемоар, који је 27 Фебруара поднео руском посланику, где је разложио ствар градова. Гарашанин није му изразио ни одобравање ни неодобравање за тај корак, а то је дало повода Ристићу, те је свом шеФу изјавио, да политика нема својнх параграфа, но да су околности њени параграФИ, које треба све редом на сходан начин употребљаватн, докле се не успе, као пгго поступа Италија за Венецију, па не мо;ке биги, да своју сврху једном не ностигне. У истом одговору Ристић је изразио мисли своје Гарашанину на писмо његово од 15. Фебруара, у ком му јавља, како је науман, да својски поради о томе, не би лн се могли створити изгледи за порушење бар остала трн града осим Београда, „па ако се нађе за то могућностн, лако може бити, да би сеГосподар склонио поћи у Цариград«. Да би се видсла разборитост и дубљина политичнога схваћања Ристићевог, пуштамо овде тај његов одговор: „Пут кнежев не бн имао да се догоди, баш да би на.м се и обећали мањи градови, јер, као што ови без Београда ништа не вреде, ми бисмо поднелп велику жртву за тако ништаву цену. Решивши питање о мањим градовима, а оставивши Београд, ми бисмо свели захтевање Србије на мањак, ослабили бисмо евоје тежње и изгубили мах, да главно гштање ставимо на среду. Предве године ми беемо сагласни, да би ослабили своје претензије на град, ако би