Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

242 -

Краљевско Височансшво, ба Вам овај закључак Народног Вијећа званично п у свечаној форми саопшти““) Тако се изрично каже у горепоменутој Адреси, па се онда у њој даље настављају износити одлуке и жеље Народног Већа, које је Регент у име Србије прихватио. А, ево какве су те одлуке и жеље: -

|, да владарску власт на читавој територији „сада једноставне (јединствене) државе Срба, Хрвата и Словенаца врши Његово Величанство Краљ Петар, односно Ваше Крга__ Височанство“.

2. да се споразумно образује једна одговорна, парламентарна влада и један привремени парламенат за целу државу, и да тај парламенат остане на окупу све до Конституанте, како би „принцип парламентарности добио пуног израза“

3, да привремено, док још траје прелазно стање, дакле семо дотле, „остану на снази, под контролом државне владе, досадашњи аутономни административни органи“ ни

4, да се Уставотворна Скупштина изабере „на темељу општег, једнаког, вепосредног и пропорционалног права гласа“.

То је све.

Никаквих других жеља ни услова није у име Хрват: било изнесено пред Регента Александра. А то што је пре

ега било изнесено 1. децембра, 1918 год. Регент је, у им (Србије, као што рекосмо, прихватио, и све је то, 00 аз до пжице, после, и остварено.

Има још два званична акта, на која треба скренути пажњу кад је реч о поменутим тврђењима г. Шјегвића и тврђењима других Хрвата, који, као и поп Шјегвић, ненстинито причају, да је Хрватима са српске стране нешто 66 ћано, па после није испуњено. То су: Беседа, којом је Регент Александар 16. марта, 1919. године, отворио седнице Привременог Парламента и Адреса, којом је Привремени ЏПарламенат одговорио на ту Беседу. Та је Адреса, после уобичајене дискусије, /едногласно примљена, и DO ни у поменутој Беседи, ни У тој Адреси, ни у дискусији која се о том предмету водила на читаве три-четири скупштинске седнице, нема ни помена о чијој му драго жељи да се наша нова држава изгради тако, да у њој буду „сачувани државноправни

и ТЕ

ж) „Српске Новине“ од 6. фебруара, 1919 г, пи ТЛишићеви „Доку: реоруај ; ) менти“.,. стр. 280—283.