Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918

256

„Пристајемо, да Пашић буде председник Министарства без портефеља. — Ja ћу остати у кабинету само до закључења мира.

„4) Желим саопштити мени програм нове владе и организације. Васиљевић, Мештровић и јамбришек ако ститну саопштиће о схватању одбора. Препоручујемо одмах изабрати стручњаке за разне комисије, као и војничке и поморске. На челу..... војничке комисије неопходно је потребно да буде војвода Мишић због доброг гласа. Трумбић“

Депеша је ова послата из Париза 4. децембра, преко нашег париског посланства, а стигла је у Београд 7. децембра. Знаци питања, који се у њој под заградама налазе, стављени су руком пок. Д-ра Веснића, који је депешу и отправно.

И ако су исасланици Народног Већа из Београда били објавили, да је актом ујединења „престала функција Народног Већа као и суверене власти државе Словенаца, Хрвата н Срба“ н да „с даном 1. децембра твори читав наш народ словеначко-хрватско-српски једну државу под Регенцијом Његовога Краљевског Височанства Престолонаследника Александра, 3) ипак се они, чак и пошто су у Београд дошли, још никако нису били кадри отрести туторства „Југословенског · Одбора“, под којим је Народно Веће било и за све време своје „суверене“ владавине у Загребу. Зато се председништво Народног Већа и обраћа г. Трумбићу и, као што рекосмо, тражи од њега упуства за даљи рад. А г. Трумбић, ето, шиље тражена упуства.

Сматрајући за потребно да нарочито нагласи како „стБарање заједничке владе не одговара гледишту „Југословенског Одбора“, г. Трумбић, ипак, у том погледу оставља „одрешене руке сакупљеним факторима у Београду“, покушавајући и даље да одржи у снази дуализам између Србијен загребачке „независне и суверене државе“. Нека „нова организација буде провизорна до састанка Уставотворне“ Скупштине, која шма одрешене руке“ и нека се „врати на снагу Народно Беће, ако се споразум не изврши“, т. |. ако се не изврше од“ луке по злу познате Женевске конференције. Тако г. Трумбић поручује г. г. Корошецу и Прибићевићу! Али те поруке нису могле успети у Београду чак ни поред све ватрене жеље изасланика Народног Већа да се повинују својему тутору.

3) „Документи“. стр. 284.