Srbija i Jugosloveni : za vreme rata 1914-1918
268 | Е
довести до побуне, па се после видело да то није била само једна неверна информација него и један простаклук. Зашто би се то хрватски сељак бунио против ћирилице, кад она у Загребу и Загорју има оно исто место и онако исто уважење, какво и хрватска латиница има у Београду и Шумадији !
| Али, нису то ни Д-р Ројц, ни Томљеновић, ни Анђелиновић први, који су пронашли политику „Велике Србије“. Пронашли су ту политику, још за време рата, Д-р Трумбић и они чланови бив. „Југословенског Одбора“, који су, као и Д-р Грумбић, политику „Велике Србије“ онда видели у томе, што се српска влада није хтела одрећи ни српске владалачке куће, ни уопште монархијског облика будуће заједничке државе, а данас је виде у овим истим стварима у којима је проналазе и Ројц, и Томљеновић, и Анђелиновић.
Држимо да хрватском сељаку нико није наносио толико срамоте колико они, који тврде, да је он отишао у крило незадовољника зато, што његова интелигенција, или како он, сељак, каже, што његова господа нису бројније заступљени у краљевој свити, у влади, у дипломатији и т. д. Кад би то било истина, значило би да хрватском делу нашег народа треба само засенчити очи разним камарилским и другим положајима, који би се имали поделити његовој господи, па онда вршљати над његовом главом како год хоћеш. А, колико ми познајемо хрватског сељака, то не стоји, јер те пандурске особине, које се њему, и нажалост с хрватских "страна, приписују, пре су одлика његове понеке господе него његова. Баш напротив! Стјепан Радић је и могао окупити под своје окриље масе хрватских сељака само повиком на хрватску интелигенцију, на хрватску господу, која је, како је Радић обмањивао и како и данас обмањује, изневерила и продала хрватског сељака. Ето, председник Скупштине је Хрват, па Радићевци ипак неће у Скупштину. Уосталом, Радић је још у почетку, првих месеца 1919. г., тек што је јединство проглашено, онда кад напред споменути ситни приговори ни самом г. Д-р Анђелиновићу нису могли долазити на ум, имао већину хрватских сељака уза се. И то није могло бити никакво чудо кад се има у виду столетно васпитање хрватског сељака, који је и пре рата, а нарочито за време рата и одмах после рата, стално био запајан једном другом