Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

162

приход имао је Милош од тога, што је Турски грош непрестано и брзо падао у цени. За 10 година онје мање вредио од половине пређашње цене. А међутим Милош је плаћао закупну суму у талирима, рачунајући ту суму у грошевима по њиховој текућој вредности на пијаци. Окупљање данка вршило се по цени, коју је једном за свагда, одредила скупштина. И сад још у Србији разликују грошеве на чаршијске п порезке; последњи двапут више вреди од првих. Така разлика у вредности грошева, које је Милош добијао п које је плаћао београдском паши, доносила му је годишњег прихода сто сиљада та“ лира; јер грош је био номинална новчана, јединица, а пореза узимила се п Турцима плаћала се аренда аустријском монетом, која је тада била у општој употреби, исто онако као што је руски сребрни новац после 28—9290 године био свуда по турској царевини, па ну Србији. Осим тога, Милош је дуго трговао са стоком и оставио је трговину онда, кад су његови ортаци почели на 310 употребљавати његово име и кињити народ, који се почне са свију страна жалити. Доцније он узме у своје руке продају соли, са Аврамом Петронијевићем, браћом Симићима и другим српским богаташима, који су после сву кривицу брзог обогаћења тим монополом свалили на њега једнога. Он није се могао одмах оставити те трговине, јер је везан био уговором с Влашком п Молдавијом. Било како му драго, тек та трговина са сољу која је веома потребна за Србију, јер она нема свога мајдана, била је Милошу п његовим ортацима од велике користи. Док је био жив Марашаи-Али паша приходи Милоша једва су подмиривали његове преке потребе, јер је он много трошио на подмићивање свите пашине; расходи на турске чиновнике били су огромни. Но кад је дошао за пашу Абдул-Реим, ти расходи на турске чиновнике престали су; од то доба богатство Милоша почело је брзо да расте. (7). Осим тога, Милош је обратио пажњу и на другу страну земаљског расхода, на данак, који је узимало од народа духовништво. Док су владикама у Србији били Грци, дотле су приходи духовништва непрестано расли, п тешко је било подврћи их јаввој контроли. Само за исплату дуга цариградском патријарху, који су дуговале српске епархије и који је износио 137.488 гроша, српски епископи скупља су од народа сваке године по 90.000 гроша п непрестано су увећавали ту суму, која је најпосле могла доћи до невероватне циоре. Осим тога опи су сваке године ударали данак на монастире, цркве и духовна лица. Даље они су наплаћивали не одређене таксе за рукополавање свештеника, и за допуштење брака; они су одређивали у своју корист неки део насљедства свештеника своје епархије. Нај-