Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

164

од 18.000 гроша или 1500 гроша месечно; 2, за рукополагање свештеника 50 гроша; 8, за антимине и плаштаницу 12 гроша, а освећење цркве 100 гроша; 4, кад архијереј присуствује на опелу свештеника или простог хришћанина то ће добити онолико Бодико се погоди са родбином покојника; 5, продаја парохија свештеницима, наплаћивање димнице и мприје долази у државну касу, а давање парохија под закуп уништава се сасвим; 6, дуг који су дужни плагити наши архијереји светој селенској први наше правитељство прима на себе, п исплаћиваће из својих прихода по договору са патријарком; 7, приходи од печата, који архијереји дају протама, те ови потврђују сведочбе свадбене одређују се протама као награда за њихов труд; 8, архијереји дужни су пристојно издржавати своје протосинђеле, архиђаконе и секретаре из својих сопствених прихода; 9, београдски архијепископ, који станује у Београду самном и са честитим везиром по у след тога има већи трошак него епископ ужички, добијаће од мене и од мојих потомака додатка годишњег од 2000 гроша. Одређујући те приходе архијереима, ми им незабрањујемо да примају и добровољне прилоге било у новцу, било у чему другом, које чине поједини људи за молитву или освећење водице и друга свештенодејства; исто тако ми незабрањујемо, него још препоручујемо архијерејима и молимо их, да што чешће походе своју епархију ради поуке свештенства и народа. Надамо се да ће на тај предлог наш, потврђени споменутом скупштином, архијереји драговољно пристати, тим пре, што ће овим начином имати мање труда и мање прилике да се народ на њих жали, као што је било при пређашњим вдоупотребама. Молимо господу архијепископе, од своје стране и од стране скупштине, да одговоре на ово писмено, да изјаве пристају ли пли непристају на овај предлог; у противном случају, ми ћемо се постарати да то наше дело свршимо познатим нама путем, Препоручујући себе вашим светим молитвама, остајем увек готов на услуги Милош Обреновић, књаз српски,“

Милош се надао даће на то пристати оба архијепископа српска; јер су тада у том звању били људи довољно образовани и ревносно заузети за своје дело, а клонили се сваке интрите и мешања у политичка дела. Но он се преварио у свом надању. Истина, у почетку оба архијереја као да су одобравали ту наредбу, бар нису ничим показали свога незадовољства, шта више п сам патријарх цариградски одобри ту наредбу пи већ прими по том начину неку суму на одилату дуга; но доцније српски архијереји почну се жалити против те наредбе не само цариградском патријарху, него и митропо-