Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

165

диту аустријских Срба Стратимировићу. После дуге борбе и препипрке Милош је морао попустити. 2. Јануара 1825. године буде повраћено архијерејима право да наплаћују димницу и мирију, а за црковне требе, по договору с депутатима духовништва обојих епархија, одређена је била нова тарифа, која се у осталом мало разликовала од прве. Разлика је била само у овоме: за опело сасвим сиромашних људи није се плаћало ништа; но за масла кнезовима и богатим трговцима плаћало се по 6 гроша, за велику молитву 2 гроша, додато било за спомен мртвих четрдесетодневно 20 пара, полугодишње грош, а тодишње 1 грош и 20 пара. Архијерејима било је највише стало за димницом, од које су добијали годишње до 80.000 гроша. 9) Но Милош особито бринуо сео белом духовништву, то јест, свештеницима и њих је побудио да приме учешће у народном образовању; често су свештеници били постављани за учитеље у народним школама; старао се да бар проте буду људи образовани, и у тој цели установио је семинарију.

У то време кад се Милош занимао унутрашњим пословима, њему се догодило два пут да дође у сукоб са пашом. Абдул-Реим, држећи строгу дисциплину међу Турцима, и желећи бити непристрастан према, свима, био је суревњив према својој власти, нарочито у Београду, где у осталом није се мешао у унутрашње одношаје међу хришћанима; али није трпео да се ко противи његовој заповести или наредби турске полиције. Он је био у томе тако строг, да је београдског архијепископа, додније париградског патријарха, — уапсио због свезе са грчким устаницима и распростирања лажних гласова 0 победи Грка над Турцима, и није га хтео пустити из апса — при свом енергичном заузимању Милоша, док се није доказало да је сва његова кривица у томе, што је био у свези са неким пријатељима Драмали-паше, који је пред тим био потучен. Милош у опште није радо гледао господарство Абдул-Реима у Београду и премда је он сам живио у Крагујевцу, ипак желео је да ослободи београдске хришћане од покорности Турској полицији. С тога је он позвао београдске Орбе да се селе ван шанца и да саграде своје куће и магацине дуж обале Савске и Дунавске. У исто време он је тајно заповедио оближњим сељанима да не довозе на београдску пијацу необходне потребе за Турке у граду и вароши. Београдски Турци одмах су осетили сву силу таке наредбе и тужили су се паши, који пошље у Крагујевац старог познаника Милошевог поглавицу спахијског, да објасни књазу да је тако владање подједнако са објавом рата, или бар сведочи о томе да је Милош заборавио на обвезе које је примио