Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

192

Абдул Репм п његов ћаја Ибрахим-ага држали су на свупу велику војску, више од 25.000 људи. Милош пошље да се запшта босански паша, у каквој је цели на границама Србије пстурпо толику војску. Абдул Реим одговори, да хоће војску преко Србије да преведе, на дунавске обале. Мллош је пмао пуно права да неверује Турцима у случају њиховог прелаза преко Србије, с тим пре што је Абдул Реима рачунао међу своје непријатеље, а после је знао да његово мешање у српске стварп неће годити Хусејин-паши, с тога се реши да никако не дозволи Бошњацима улазак у Србију. Да би спремпо народ на свави случај, Милош пође на пут у западне округе: руднички, ужички, ваљевски, соколски и шабачки. Одавна он није прошао толико округа у својој кнежевини, п онда је тек први пут опазио, какво је благостање било у земљи за време десетогодишњег мпра. Велике просторије земље што пре беху пустиње п обрасле коровом биле су обрађене. У шумским пашама било је пуно свиња, које су главно богатство Орбије, није се више могло видити растурених земуница по шумама п гудурама, као нп народ у одрпаним аљпнама, као што је то било за време турске владавине. Особито ваљевски округ којим је управљао Јеврем Обреновић, престављао је сливу општег задовољства. Брат Мплошев читаве населбине са кршевптих врлета смештао је у долине, где су се куће могде п ушоравати.. И на дому бпло је веће богаство, јер су имали све најнужније потребе. Народ је свуда предусретао кнеза сјајно. Бивало је данова кад је Мплош морао по неколико пута да зЗаседне за сто, само да не би вређао гостољубље домаћиново, који су га позивали пз куће у кућу. Милош је умео да се допадне народу. Имајући јако памћење, вазда је запиткивао о људима који му беху другови по оружју, па п онима који су се у последње време ма чим одликовали, и за које је само по чувењу знао. Такво понашање Милошево п учинило га је необично популарним. На целом том његовом путовању народ му је непрекидно један за другим изјављивао: да су свагда готови да жртвују п живот и имање за отаџбину, п да ће поћи за њим где их год он поведе. Овако су мпелили п сви остали Срби. На прву реч Мплошеву скупила би се толика војска, која бп могла да стане на пут прелазу Бошњака у Србију. Но до тога није дошло. Избавлење се јавило одтуда, одвуд га нико није очекивати могао. Абдул Репм обзнани својој војсци, да прелаз преко Србије мора бити у највећем реду. То није било по вољи Бошњацима који су само мислили како ће да опљачкају п сагору Србију, коју су тако јако мрзпли. При том су још Бошњаци мрзели на султана нарочито од онда, кад су пи јаничари