Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

195

српски добровољци предвођени Миљком братом чувеног јунака Ајдук-Вељка учествовали су најодушевљеније. Олаби успеси од поласка руске војске иза Дунава у 1828 години, натерају Милоша те се реши, да ступи у преговоре с Портом преко београдског Хусејинпаше, тражећи да се хатишерифом признају границе српске, и обећавајући да се за свагда одриче свију даљих потраживања. Но Хусејин-паша није се смео да прими посредовања, и то је била срећа за Србију, јер овакав не измерен предлог, могао је стати на пут сваком покушају, за потлуно ослобођење њезино. Полазак 1829 године брзо је растерао страх српскоме кнезу. Пратећи сваки покрет војне, Милош се искрено бринуо о обвезаностима, које је имао према Русији у односу на нееутрарлност Србије, и потпуног мировања. Тако, кад су до њега допрле жалбе народне, да се неки кнезови и чиновници, противно одлуци пређашње скупштине, не брину о народним делима, о општој безбедности, и не узимајући на ум да им народ даје плату, они се више брину о својим механама и каванама. — — — — —

На скупштини 8 Новембра 1828 године Милош изјави, да ће имање сваког чиновника, који се буде занимао оваким пословима, заузети у народну корист. На скупштини 1 Фебруара 1829 била је реч и о другим још већим злоупотребама чиновника, који су на силу гонили народ да врши њихове радове, ослањајући се на заповести које су они бајаги од Милоша добијали, и на попустљивост великог суда према оваким злупотребама чиновника. Милош је обећао предузети све мере противу тога. На скупштини 10 Маја те исте године буде зговорена беседа о току војне, и Милош на ново замоли парод да буде спокојан, да се не узнемирава продужењем војпе и да у миру дочека њезин крај. На послетку прелаз Руса преко Балкана и битка, код Кулича, на ново је испунила Србе новим надама. Милош у име поздрава Дибићу за победу, пошље му два посланика Ђорђа Протића и Аврама Петронијевића, којима је заповедио да остану у руски стан све до закључења мира, па да том приликом при преговарању, раде у интересу Орбије. Посланци престану Дибићу у име српског народа и подесу му на дар богату украшену сабљу, која је по народном предању била принца Јевђенија Савојског и писмо од Милоша, у коме га поздравља са титулом „Забалканскога“ коју титулу тек што је Дибић добио. То је веома ласкало Дибићу и расположило га према Србима. А кад је руска војска заузела и Адријанопољ онда дође у Ниш са својим Албанцима и друг Милошев Мустаф- пала. Па како је Ниш на граници јужне Србије, то Милош пошље Мустафи у име поздрава свога брата Јована и неколике кне-