Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

298

гови, осим Хербеза, не знају говорити немачки. Давидовић ме охрабри да слободно говорим са бароном немачки, говорећи да и он тако ради кад га прилика нанесе на каквога руског Швабу“.

Ма како да кратко излаже Њивановић разговор барона Рикмана са српским депутатима, опет се види, да је у речима бароновим 8вонило неодобравање свега онога, што су Срби урадили у Јануару и Фебруару 1885. год. То се још боље види из оних речи Рикманових, које видимо у књизи Куниберовој. По сведопби тога писца, који је писао по причању људи, који бејаху на састанку с бароном, овај је почео корпти Србе, што су се као портини поданици, који су с помоћу Русије задобили нека права, усудили, да их злоупотребе, градећи за се устав као да су слободан народ; да њихов устав има у себи револуционарска начела против којих су се Русија и Аустрија вазда бориле, и да се ни једна велика нација не бл решила да усвоји та начела у својој радњи. Из тих се речи види да су руске дипломате добиле из Аустрије увећане извештаје о либералном карактеру српског устава, пи да је осуђење Срба у тој прилици било од стране Руспје нова жртва, тако званоме светом савезу. 169).

„Ми саопшти смо пи књазу, наставља Живановић своје казивање, резултат наше конфенренције, и књаз примети да он ни накоји начин неће одустати од мисли о уставу; ако се г. Рикману недопада оно што смо ми написали, у два устава, то нека он каже, шта треба да будеу томе уставу; но сам устав мора остати, јер гаје књаз већ једном признао и исповедио пред народом“. У тим хладним врстама изражена је веома у кратко главна мисао Милошева; но није тешко погодити с каквим је осећањем говорио са советницима, о њихову састанку са Рикманом. Сам ипвановић ту додаје: „сви бејасмо тако расрђени да нам је крв била насела на очи.“

Сутра дан барон Рикман, позва те писте депутате на нову конФеренцију. „Барон пзпотекар понови своје јучерашње речи, и између осталога рече, да нам не треба никаквих новоувођења, да ми имамо кнежевску канцеларију и народни суд — па шта би хтели вишег Тада вели Кивановић, ја помишљах, да ћу моћи почети говорити са њим немачки, па му рекох: одиста, ми имамо књажевску канцеларију и народни суд; но тај народни суд није ништа друго, по самоме називу своме, до Маћожадетгећ.. — „Добро, рећи ће барон, ја знам да је то Маћотафјегветв“. На то му стадох одговарати по немачки, да тај народни суд није ништа друго до место, где се суди народ но народ нетреба судити само на једноме месту, но у многим, п по неколпким степенима суђења. А ако је његов круг власти само судски,