Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

297

било надмашити турске управнике. Напротив Орби су баш и устајали спроћу таких управника, и радо су пристајали уза човека који их је умео подстаћи с добре стране.

Како му драто, но кад Милош доби глас даје се Рикман кренуо из Букурешта изађе предањ у Пожаревац где је преставника, заштитничке државе очекивао дочек пун поштовања. 9 Јул. на српској граници дочека Хербез Рпкмана. Но барон не обраћајући пажњу на дочек, који му је указао Милош, а желећи још из почетка да издура, улогу посредника између књаза и старешина, захте да му се потанко да рачун о јануарским метежима и о узроцима, који су их покренули да се изда устав. Ево како описује сам ивавовић кога је Милош наместпо да води преговоре са Рикманом, бављење тога руског агента, у Пожаревцу. Барон Рикман потражи од књаза депутате за конференцију. Депутати беху: Јефрем Обреновић, Тодор Хербез , Паун Јанковић и ја. Ја замолих од књаза да ми да наставлење за ту конференпију; но он ми одговори, да и он сам незна шта мисли говорити барон, него ме упути да радимо како умемо. На тој конференцији осу на нас барон живу жеравицу; што смо начинили таке установе, које нигда не могу бити примљене за нашу земљу. Вели те су установе узете из Бог те пита каквих туђинских теорија, републиканских и на њих налик, и да је висока Порта а и двор који нас заштићује веома незадовољан, тако названим нашим уставом; нама није ни требало ништа ново заводити, већ да смо остали по староме; таком радњом вели сеје се семе револуционарско, које никад не доноси добра; но господар цар прашта нам све наше јануарске и Фебруарске поступке само с тим, да књаз уништи све оно, што је у Фебруару било примљено. Моји другови ни да би писнули једну на то, већ сви ником поникнули. — Ја сам почињао нешто говорити, но како незнадох руски, запех. И ето тако се сврши наша конференција. Кад се вратисмо у канцеларију, сви бејасмо као покисли, осим Јефрема Обреновића, који дође међу старешине као са каквога триумфа, и узе им причати превелику радост, што је имао прилике да се увери да српски дипломата, то јест, ја, незна ни две унакрст: ама да је једну рекао! Та изненадна његова изјава мене веома зачуди, и ја погледах редом на старешине, ама они сви до једнога оборили очи у земљу; њихова лица бејаху мрачна и суморна. Затим ме одведе Давидовић на само и запита ме: Шта је билор Ја му испричах све. Тада ме он запита, што нисам говорио са бароном пемачки, јер је барон Немац. Ја му одговорих да нисам смео, јер мишљах да Руси не мају воље да говоре са Србима немачки: а ув то остали моји дру-