Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

808

Но Купибер вели, да се барон Рикман није зауставио само на преговорима о уставу, него да је, пре но што ће отићи из Србије, тражио да се састане са старешинама народним, што и би, са Милошевим допуштењем у касарни. На томе састанку барон је питао грозним гласом старешине да му се изјасне, како су смеле подићи оружје против свога књаза Давидовић у име старешина одговори, да су усташи желили да добију неке реформе, које су у ондашњим приликама биле веома потребне за Србију, реформе које би могле тачније установити положај чиновника и ујамчити грађанима њихова лична и имовна права, но да ниједан бунтовник није смерао на то, да убије или отме власт од Милоша нити да прави међу собне борбе. После Давидовића барон је слушао свакога старешину на по се, који исповедаху сва своја незадовољства, и истинска и измишљена. Пошто их је барон све саслушао он рече, да се само тако могу надати на, заштиту пара господара, ако остану верни својим обвезама према Порти и Русији: но ако небуду верни, то не само што ће цар од њих дићи руке, него ће се шта више сјединити с портом да их примора на послушност. Затим се дотаче махна у српској управи, и сваки је разумео, да се то тицаше Милоша, који већ небејаше ту. Затим се он обрну на ону страну, где је стајао Давидовић хтејући тим да покаже да се речи које ће сад говорити тичу Давидовића, и додаде, да у Србији има усијаних глава, које проповедају револуционарска начела и које су слепо предане оним државама, које се држе тих начела, с тога, говораше барон треба пазити строго на таква лица, којима он светује да се узму на ум, и да не навлаче на се гњев Русије, који може имати за њих веома лоше последице. При крају барон световаше старешине да остану на миру, и да се старају да загладе погрешке, хоје су већ једном учинили; затим увераваше да, никога неће ни глава заболети због тога што је уделово у прошлим смутњама. Пре него штоће се барон кренути на пут, из Пожаревца он је имао још неколико састанка са онима, који бејаху по најненезадовољнији са Милошем, што је Симићу и његовој братији уливало велике наде да ће их Русија подпомоћи у њиховој борби са Милошем.

19. Јул. Милош и барон Рикман одоше из Пожаревца, први у Цариград, други у Букурешт. Милош оде сухим покрај Дунава до Видина, праћен многим члановима своје породице, грађанским и војничким чиновницима, и кметовима. У Неготини га дочека Осман-паша, управник Ада-кале, син онога Сулимана, који је 1815. год. натерао Милоша да устане на оружје. Не гледајући на то што је Милош победио његова ода, он опет није мрдио на српскога књаза, јер му је

20“