Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

341

биће заведене у тефтере непокретних добара; уз то ми налажемо Совету, не само да објави надлежним начином овај указ свему вазљубљеноме народу нашем, већ и да га чува и не нарушава. 16 Октобра 1887 года. У Крагујевцу.“

Доцније, један српски писац, који је био на страни Милошевој, ово примећује о томе указу: ако је ишта наличило на устав, на Конституцију или основне законе, које не треба мешати са приватним грађанским законима, са судским и полипајским устројством, које истиче из устава, који не може и не треба да буде простран и раширен; то управо тај укав, који је издала српска власт, и који се за благостање Срба слагаше са приликама и потребама Србије, јесте прави земаљски устав свети п неприкосновени. Чим га је Србија добила, она већ није могла писати други таки устав, зидати здање над здањем, да се оба поруше пли да погине цело тело, од два срца.“

Оног дана, кад се тај указ потписао, ручао је српски књаз приватно код кнеза Долгорукова: а кад се повратио од њега, послао је Куниберу у Београд писмо, овакога садржаја: „знајући да инглескога конзула веома интересира да зна за што се кнез Долгоруки бави у Србији, ја вам налажем да му кажете, да је кнез Долгоруки дошао овамо с најбољим намерама, да свака његова реч иде на добро нашег отачаства, и да се све у опште налази у најбољем стању, како се само пожелити може. Кажите му још, да руски кнез одлази одавде у понедељак (т. ј. 18 Октобра). Наши су се непријатељи преварили у својим надама, и брука пада на њихову главу. Такође саопштите г. конзулу, да је кнез Долгоруки дошао овамо са особитом поруком од пара Николе само к мени, пи више никоме.“

Сутра дан Долгоруки је ручао код књаза Милоша, такође приватно; а 18 Октобра Милош је давао по речма званичних новина „драгоме своме госту свечан ручак, на који бејаху позвани сви чланови Совета и великога суда. Ручак је био величанствен; и за сво време грмили су топови и свирала војена банда. Најпре је српски књаз пио у здравље њихових величаства, султана Махмуда и дара Николе; за тим је пио кнез Долгоруки у здравље светлога књаза, па је онда господар пио у здравље кнеза Долгоруког; све те здравице праћене су громогласним усклицима „ура.“ За тим пођоше здравице за фамилију књажеву, за српске чиновнике, за српски народ. и т. д. СОветли књаз наш би преиспуњен радошћу, видећи код себе тако милог и тако високог госта, који је вршећи своје поруке, својим исвреним и заузимљивим карактером показивао истинску љубазност и примамљивост у своме понашању, и који је у опште имао сва